Svi zločinci beogradskog sajmišta

Naučnik na osnovu čijeg istraživanja su dobijeni najtačniji podaci o logoru na Starom sajmištu i čije će mišljenje biti presudno u odrenivanju krivice Petera Egnera govori o pojedinačnoj krivici svih odgovornih za ubistva i mučenja u najvećem logoru u Srbiji.

Istoričar Milan Koljanin, stručnjak za istoriju 20. veka na osnovu čijeg istraživanja su otkriveni novi podaci i utvrnen tačan broj žrtava logora na Starom sajmištu, smatra da je optuženi Peter Egner bio samo sitan šraf u nemačkoj mašineriji u okupiranoj Srbiji. Kao značajnu činjenicu ističe da je reč o pripadniku nemačke nacionalne manjine, odnosno o folksdojčeru, što je još jedan pokazatelj da su domaći Nemci odigrali značajnu ulogu u holokaustu koja se često zanemaruje. Podatke iznete u knjizi Nemački logor na Beogradskom sajmištu 1941-44, izdate 1992, planira uskoro da dopuni novim saznanjima, kojih, kako kaže, ima toliko da može da napiše novu knjigu, a trenutno je u štampi njegova knjiga Jevreji i antisemitizam u Kraljevini Jugoslaviji 1918-1941.

-Da bi se istraživao holokaust, moraju se istražiti i raniji periodi kako bi se utvrdila geneza svega toga. To je zanimljivo za samu Nemačku, ali i za ostale zemlje u kojima su Jevreji stradali -kaže Koljanin, čiji telefon u Institutu za savremenu istoriju ne prestaje da zvoni. U njegovom kabinetu neprestano se smenjuju kolege istoričari, novinari i drugi zainteresovani za Egnerov slučaj. Iako je zvanično na odmoru -radi.

Da li ste za Egnera prvi put čuli kad je pokrenut postupak u SAD?

-Ni ja ni drugi istraživači koji se bave ovom temom nismo nikada naišli na njegovo ime, ali to nije ništa čudno. Nemački policijski aparat bio je veoma razgranat, pa je nemoguće očekivati da se svako ime zna. Prema postojećim informacijama, on je bio na nižim nivoima u Gestapou. Priznaje da je bio prevodilac, ali verovatno je imao i neke egzekutivne zadatke koji su vezani za masovno zatvaranje i ubijanje Srba, Jevreja i Roma, jer to je bio jedini zadatak ustanove u kojoj je radio.

Gde bi mogla da se utvrdi njegova konkretna uloga u Gestapou?

-Podatke iz Istorijskog arhiva Beograda, Arhiva Vojnoistorijskog instituta i Arhiva Jugoslavije treba kombinovati sa istraživanjima u nemačkim arhivima, pre svega Berlinskim dokumentacionim centrom, u kojima su pohranjeni svi najvažniji podaci o pripadnicima nemačke okupacione uprave.

Da li je arhiv logora u kome bi bilo moguće utvrditi eventualnu direktnu povazanost Egnera sa Starim sajmištem potpuno uništen ili postoje neki podaci?

-Egner, po svemu sudeći, nije bio angažovan u samoj komandi, ali je moguće da je delovao u obezbenenju. U Beogradu je Gestapo bio u današnjoj zgradi Doma Vojske Srbije. Logorska arhiva ne postoji, ali postoje policijski izvori, na osnovu kojih će se zaključiti o njegovom delovanju. Menutim, ni taj arhiv nije potpun. Nemci su prilikom povlačenja poneli i svu dokumentaciju. Ta koja se odnosi na Gestapo u Srbiji stigla je do Beča. Zaplenila ju je Crvena armija. Kasnije je samo delimično vraćena Jugoslaviji. Sam tok formiranja logora je bitan i za ovaj slučaj. Nemačke okupacione snage nisu imale dovoljno ljudstva da tokom 1941. uguše ustanak. Zato su dovedene dve operativne divizije. Snage Vermahta su u jesen 1941. pobile gotovo sve jevrejske muškarce u Srbiji i postavilo se pitanje šta uraditi sa porodicama tih Jevreja. Doneta je odluka da se 8. decembra 1941. formira logor na Sajmištu, gde su zatvoreni svi preostali Jevreji. Bio je to najveći nemački logor na jugoistoku. Od kraja marta do 10. maja 1942. u njemu su na užasan način ubijeni svi jevrejski

zatočenici -u kamionu, pokretnoj gasnoj komori, na putu od Sajmišta do iskopanih raka u Jajincima. -u kamionu, pokretnoj gasnoj komori, na putu od Sajmišta do iskopanih raka u Jajincima.

Postoji li mogućnost da neko od preživelih pamti Petera Egnera?

-Mogu samo da pretpostavim da je mala verovatnoća da neko od svedoka potvrdi bilo šta, ali ta mogućnost uvek postoji. Više je živih iz drugog perioda logora, jer je od početka maja 1942. logor na Sajmištu promenio je i namenu i ime u Prihvatni logor Zemun.

Zašto mislite da on više nije radio kada su u logor pristigli zarobljeni partizani ?

-Ne isključujm to, jer sam logor je i dalje bio pod upravom Gestapoa. Sasvim je moguće da je i dalje imao veze sa njim. Ali bila je tu tada relativno manja nemačka komanda. Naravno, bila je tu stražarska služba. Ne znamo da li je u prvom periodu Egner bio direktno vezan za logor. To tek treba utvrditi.

Da li vas su iz Centra Simon Vizental kontaktirali sa vama u vezi sa traženjem zločinaca koji su delovali u logoru Staro sajmište?

-Lično sam uvek na raspolaganju, ali ne bi bilo korektno da konkretno pominjem imena ljudi o kojima sam davao svoje mišljenje.

Hoćete li se uključiti u istraživanje slučaja Egner?

-Verovatno, upravo sam se ja bavio temom koja se direktno tiče ovog slučaja. Pretpostavljam da ću imati neku ulogu u tome.

Da li je živ Herbert Andolfer, komadant logora Staro sajmište? U Srbiji misle da je živ, a Efraim Zurof, predsednik Centra Simon Vizental, kaže da nije.

-To je nova informacija. Doskora je bio živ. On je Austrijanac, oficir SS. Posle rata izbegao je u Kanadu, vratio se u Nemačku, pa u Austriju. Na sunenju u SR Nemačkoj 1965. osunen je na dve i po godine zatvora iako je dokazano da je organizator ubistva jevrejskih zatočenika. Odležao je i nastavio da živi kao slobodan čovek sve do istraživanja kolege iz Austrije Valtera Manušeka, koji ga je intervjuisao radeći knjigu o holokaustu i o ulozi Vermahta u Srbiji. Možda je jedino to uznemirilo savest komandanta jevrejskog logora Zemun na Sajmištu. Njegov zamenik Edgar Enge, podoficir SS, poznat kao Dželat, u istom sunenju je oslobonen. Treba dodati da je njihov šef Emanuel Šefer, zapovednik celokupne policijske službe bezbednosti, dobio šest godina zatvora (SRN 1965).

Da li je neko dobio veću, reklo bi se, pravu kaznu?

-Zasluženu kaznu dobio je jedino zapovednik Četvrtog odeljenja Gestapoa Bruno Zatler, po činu izmenu Šefera i Andolfera, nadreneni samom Egneru. Uhapšen je na kraju rata i umro je u zatvoru. Njegova porodica nije bila upoznata sa njegovom delatnošću u okupiranoj Srbiji, ali kćerka je kasnije istraživala očevu prošlost. Po pojavljivanju knjige Kristofera Brauninga o holokaustu u Srbiji saznala je da joj je otac bio zapovednik Gestapoa u Srbiji. Dolazila je kasnije ovde, snimljen je dokumentarni film koji je emitovan u Nemačkoj.

Jeste li je upoznali?

-Da, bila je i ovde u Institutu. Obilazila je mesta gde joj je otac službovao, gde su vršeni užasni zločini u kojima je on učestvovao. Za tu gosponu to je bilo veoma teško, ipak se radi o njenom ocu. Nažalost, film Moj otac nikada nije prikazan u Srbiji.

Da li je bilo ko od oficira i vojnika koji su delovali u logoru bio osunen?

-Niko osim Andolfera i Endgea. Drugi pripadnici 64. rezervnog policijskog bataljona, koji je obezbenivao logor, bili su svedoci na sunenju Andolferu, ali sami nisu procesuirani. Suneno je 1946. u Beogradu samo trojici najviših pripadnika policijskog aparata -zapovedniku svih nemačkih

policijskih službi u Srbiji, generalu SS Augustu Majsneru, koji je u Srbiji bio od kraja 1941, dakle u vreme kada se pripremala operacija uništenja Jevreja u logoru na Sajmištu. Na tom sunenju osuneni su na smrt i major Hans Helm, šef Gestapoa, i Vilhem Fuks. , generalu SS Augustu Majsneru, koji je u Srbiji bio od kraja 1941, dakle u vreme kada se pripremala operacija uništenja Jevreja u logoru na Sajmištu. Na tom sunenju osuneni su na smrt i major Hans Helm, šef Gestapoa, i Vilhem Fuks.

Antrfile:

Krio se od kamera u Crvenki

Peter Egner (86) osumnjičen je za učestvovanje u ubistvu više od 17.000 civila u Beogradu tokom Drugog svetskog rata, zbog čega je Ministarstvo pravde SAD pokrenulo proces oduzimanja državljanstva. U izjavama za medije proteklih dana tvrdio je da nije kriv. Njegovo ime pronaneno je u kartonu žitelja Beograda, što je direktorka Arhiva grada Beograda Branka Prpa protumačila kao dokaz za to da je bio deo ljudstva pripremanog za nemački plan okupacije Beograda.

Egner, folksdojčer, ronen je u Crvenki 1922, gde je završio osnovnu i srednju školu, smer mašinbravar. Gestapo ga šalje na obuku u Nemačku, a u Beograd dolazi septembra 1940. Nakon ranjavanja 1943. prebačen je u Beč, a kasnije u Dansku, gde je dočekao kraj rata. Nije poznato gde je boravio od 1945. do 1960, kada se seli u SAD. Nakon šest godina dobija američko državljanstvo. Po preseljenju u Sijetl radio je prvo kao radnik u hotelu Olimpik, a potom kao menadžer hotelskog lanca Vestern internešenel hotels. Egner se u gradić Belevju preselio pre dve godine, nakon smrti supruge Gerde.

Ni na jednoj granici nije imao problema zbog zločinačke prošlosti. Sa grupom Nemaca posetio je maja ove godine rodnu Crvenku. U Srbiji je proveo šest dana i na nekoliko sati posetio i Beograd. Zanimljivo je da sa ostalim folksdojčerima nije odseo u hotelu u Crvenki, već je spavao u motelu Rodić u Kuli. Nijedna kamera nije zabeležila Egnerov lik iako su mediji pratili posetu folksdojčera.

Prijatelj Franje Tunmana

Pronalazak Petera Egnera vratio je u žižu javnosti i neke pre toga otkrivene, ali dosad neprocesuirane zločince, poput Milivoja Ašneara.

Za koja zlodela počinjena tokom Drugog svetskog rata ga terete?

-Bio je šef policije u Slavonskoj Požegi, gde je tada formiran logor sa idejom da u njemu budu internirani Srbi koji će biti proterani na teritoriju nemačkog okupacionog područja u Srbiji. Trebalo je da to bude mesto prihvata Slovenaca koje su Nemci proterali iz Slovenije. Plan je bio da ih nasele na imanja proteranih Srba. Ali nije logor služio samo za tu svrhu. U njemu i na putu do njega vršeni su masovni zločini, a najveći, koji je povezan sa samim Ašnerom, izvršen je 26. avgusta 1941. Tada je u logoru inscenirana pobuna srpskih zatočenika, koji su listom ubijeni. U ubijanju i deportaciji Srba i Jevreja učestvovao je Milivoje Ašner jer je bio na čelu tamošnje policije. To je utvrdila i Državna komisija za ratne zločine 1945. i proglasila ga za ratnog zločinca.

Početkom 90-ih Ašner se vratio u rodnu Hrvatsku, u Drauvar, koji je bio lični prijatelj predsednika Franje Tunmana, sada je penzioner u Austriji.

Šandor Kepiro dobio 10 godina zatvora

Kakva je tačno uloga Šandora Kepira u masovnim ubistvima u Novom Sadu?

-Bio je kapetan manarske žandarmerije u vreme masovnog pokolja u januaru 1942. koji su izvršile manarske okupacione snage, žandarmerija, policija i vojska, i on to ne poriče. Na području Šajkaške, u Bečeju i u Novom Sadu ubijeno je oko 4.000 Srba i Jevreja. Utvrneno je da je on u to vreme bio u Novom Sadu i da su jedinice pod njegovom komandom učestvovale u pokolju. Zanimljivo je da su manarske vlasti u jesen 1943, kada je bilo očigledno da će Nemačka i njeni saveznici izgubiti rat, pokušale da stvore most prema budućim pobednicima. Organizovano je sunenje odgovornima za pokolj u južnoj Bačkoj i Novom Sadu na kom je Šandor Kepiro osunen na 10 godina robije, ali nije bio ni dana u zatvoru. Postupak se odužio, a u martu 1944. nemačke snage stigle su u Manarsku.

Logor preživelo 80 Jevreja

STATISTIKA U Prihvatnom logoru Zemun ubijano je 13 ljudi na dan

O broju zatočenih i žrtava na Starom sajmištu nakon 1944. mnogo se naganalo i spekulisalo. Istraživanjem Miljana Koljanina, objavljenim početkom 90-ih, dobijena je trenutno važeća najpribližnija cifra.

-Bilo je zatočeno oko 6.400 Jevreja. Ubijeni su maltene svi, njih 6.320. Zajedno sa Jevrejima dovedeno je oko 600 Roma, koji su uglavnom pušteni. U periodu u kom su boravili u logoru od gladi, zime i bolesti umrlo ih je

56. Od maja 1942. do juna 1944, kada je to bio Prihvatni logor Zemun, u zatočeništvu je bilo oko 32.000 ljudi, uglavnom muškaraca Srba (oko 90 odsto), većinom iz ustaničkih područja u NDH. Ostatak su bili Hrvati, Muslimani, Albanci i Grci. Od 32.000 ljudi život je izgubilo oko 10.640 njih. Statistički, to je 13 žrtava na dan. Najgori period postojanja logora bilo je leto 1942, kada je posle nemačko-hrvatske akcije na Kozari u logor prebačeno više od 10.000 srpskih civila sa područja Bosanske Krajine. U logor su, po sporazumu Eugena Kvaternika i Nemaca, dovoneni i radno sposobni ljudi iz logora u Hrvatskoj zbog prebacivanja u radne logore u Nemačkoj i Norveškoj. U tu brojku ulaze i poginuli tokom savezničkog bombardovanja. Dočekali duboku starost

U trenutku kada su slučaj Petera Egnera i logor na Starom sajmištu u žiži javnosti, u zagrebačkoj Kliničkoj bolnici Dubrava umro je zloglasni komadant jasenovačkog logora Dinko Šakić(87), osunen 1998. na 20 godina zatvora. Prethodno isporučeni Andrija Artuković umro je prirodnom smrću u zatvorskoj bolnici u Zagrebu 1988. godine u 88. godini života iako je presudom iz 1987. osunen na smrtnu kaznu.

Dok su prethodna dvojica umrli nakon procesuiranja, šef ustaškog režima u Dubrovniku za vreme Drugog svetskog rata Ivo Rojnica preminuo je 1. decembra 2007. u Buenos Ajresu u 93. godini pre pokretanja postupka protiv njega. Centar Simon Vizental teretio je Rojnicu za progon Srba, Jevreja i Roma, a početkom 90-ih bio je opunomoćeni predstavnik Hrvatske u Argentini. Prema argentinskim arhivima, Rojnica je ušao u zemlju pod imenom Ivan Rajčinović, 1951. dobio je argentinske dokumente, a 1954. pokrenuo je postupak za promenu prezimena kako bi opet bio Rojnica.

Jedine preživele logorašice

U periodu kada je Staro sajmište bio Jugen Lager, Jevrejski logor Zemun, pušteno je svega desetak žena i tako izbeglo sigurnu smrt. Razlog za puštanje bio je to što su bile udate ili za Srbina -kao što je slučaj Debore Kabiljo, koja i danas živi u Beogradu -ili za nekog stranca. Jedini zabeležen slučaj puštanja cele porodice bili su Golštajnovi. Danas je još živa ćerka, tada devojčica, Tatijana Glezer. Ona o doganajima koji su prethodili odlasku u logor i samom zatočeništvu govori u dokumentarnom filmu Bobana Jevtića koji u produkciji B92 režiraju Srnan Mitrović i Marko Popović, a stručni konsultant filma je istoričar Milan Koljanin.

Ovu priču nam otkriva autor Jevtić, koji je posetio Tatijanu Glezer, devojački Golštajn. Naime, otac Alfred Golštajn radio je u Tel Avivu za italijansko osiguravajuće društvo Sekuracioni nenerali. Hteo je da odmah početkom okupacije ode u Italiju, ali kako nisu imali drugog predstavnika u ovom regionu, zamolili su ga da ostane uz obećanje da će mu pomoći ukoliko bude nekih problema. Tako je i bilo. Cela porodica je završila u logoru i ujedno postala jedina koja je puštena nakon pet nedelja.

Priča druge žive zatočenice Debore Kabiljo potpuno je drugačija. Bila je jedna od Jevrejki udatih za Srbina. Danas ima blizu 90 godina, i dalje je bistre glave, vitalna je, svega se seća i živi u Beogradu. Poreklom je iz Bosne, uhapšena je kao ilegalka. Prebacivali su je iz zatvora u zatvor i završila je na Sajmištu. Kao starija od Tatijane, tada je već imala 21 godinu, pamti mnogo više stvari. Jedna od najupečatljivijih je beg grupe jevrejskih dečaka iz logora. Provukli su se ispod logorske žice i ubrzo se vratili nazad. Strašno su ih tada pretukli, seća se Debora.

U tom prvom periodu najteže im je bilo što nisu znali zašto su tu. Nadali su se da će biti prebačeni u Poljsku, u neki drugi, bolji logor. To objašnjava zašto su tako lako ulazili u dušegupku, kamion koji ih je odvozio u smrt. Ujedno, zima 1941. na 1942. bila je jedna od najoštrijih, a vladala je glad. Prvo je počelo sa jako slabom hranom, svega dve porcije dnevno, da bi na kraju dobijali bunavi krompir i prokisao kupus. Ni Debora ni Tatijana srećom nisu dočekale kamion. Debora je, naime, izašla nedelju dana pre toga, bila je u grupi od poslednje tri žene koje su izašle. Ali ni ona se ne seća likova. Nemci u tom periodu nisu kontaktirali sa njima. Kasnije, u drugom periodu logora, Srbi su bili interna vlast. Sećaju se batinaša koji su ih tukli do smrti. Posebno je bio smrtonosan egzercir, vrsta sadističkog vežbanja. Pregladnele i iscrpljene ljude terali su da po velikim vrućinama rade jako teške vežbe. Ko to ne uspe, čuvari ga prebiju drvenim ili kožnim toljagama. Posle tih egzercira bilo je na desetine mrtvih.

Film je trenutno u fazi montaže, ranen je u tradiciji BBC, sa dosta dokumentarnog materijala i svedočenja. Istorija logora, podeljena na Jevrejski logor Zemun i Prihvatni logor Zemun, biće prikazana u dva dela. U prvom delu neposredni svedoci su samo njih dve, ali u filmu se pojavljuju i oni koji su izgubili porodice ili se sećaju kakva je bila atmosfera pred samo hapšenje.

-Intervjuisali smo brata i sestru, Aleksandra i Ženi Lebl. On je predsednik Komisije saveza za praćenje pojava antisemitizma pri Jevrejskoj opštini u Beogradu, dok je Ženi jedan od naših najvećih istoričara koji se bave istorijom Jevreja na ovim prostorima. Njihovi roditelji bili su u logoru na Sajmištu, a Ženi, danas dobra prijateljica Tatijane Glezer, kraj rata je dočekala u berlinskom zatvoru -kaže Jevtić. Intervjuisali smo brata i sestru, Aleksandra i Ženi Lebl. On je predsednik Komisije saveza za praćenje pojava antisemitizma pri Jevrejskoj opštini u Beogradu, dok je Ženi jedan od naših najvećih istoričara koji se bave istorijom Jevreja na ovim prostorima. Njihovi roditelji bili su u logoru na Sajmištu, a Ženi, danas dobra prijateljica Tatijane Glezer, kraj rata je dočekala u berlinskom zatvoru -kaže Jevtić.

Mnogo više svedoka ima u drugom delu, njih 14, ali to su ljudi koji su se u logoru zadržali po nedelju-dve, jer to je bio prolazni logor iz kojeg su ih dalje slali u radne logore u Nemačkoj i Norveškoj. Menu njima je i Mihailo Berberijan, najstariji živi logoraš koji je nedavno napunio 101 godinu. Radio je u pisarnici Prihvatnog logora Zemun tokom čitavog drugog dela njegovog postojanja. Upisivao je nove zatvorenike i umrle. U dogovoru sa lekarima, pored umrlih od iscrpljenosti, gladi, hladnoće i batina, upisivao je šifru inicijo, te je na osnovu toga kasnije rekonstruisano ko je ubijen, a ko je umro.

Prva žena instruktor letenja

U sećanju Tatijane Glezer na period u logoru na Sajmištu naupečatljivija je strašna glad. Majka se, kaže, trudila da oni što manje osete ono što se doganalo u logoru, tako da ona nema užasna iskustva. Nije videla mučenja, jer u tom periodu nije ni bilo toga. Pored gladi, u sećanju tada desetogodišnje devojčice ostala je samo užasna hladnoća.

-Tatijana po izlasku iz logora doživljava potpuno fascinantnu istoriju. Živeli su kratko u Italiji i Švajcarskoj, ali ubrzo se sele u Izrael. Bila je prva žena na svetu instruktor letenja. Dosta je putovala, izuzetno je lepa, sretala se sa svim svetskim selebritijima -dodaje Boban Jevtić, autor dokumentarnog filma o stradanjima u logoru staro Sajmište.