Zaboravljeno stratište

MEĐU NAMA

Skoro sve beogradske dnevne novine dana 23. 10. objavile su zahtev g. Željka Ožegovića, predsednika opštine Novi Beograd, da se spreči i zabrani klubu „Posejdon” održavanje koncerta grupe „Košin”, zakazanog za 3. novembar u 20 časova, na Starom sajmištu.

U svom apelu za zabranu ovog koncerta, g. Ožegović traži „da se prestane sa zloupotrebom Starog sajmišta i skrnavljenjem spomena nad 48.000 žrtava, jer je prostor logora, odlukom Skupštine grada, još 6. jula 1987. godine proglašen za kulturno dobro Beograda”.

Povodom ovog apela oglasio se i Nenad Krsmanović, predstavnik „Posejdon hola”, stavljajući do znanja da to nije klub već sajamski izložbeni prostor i da su ga kao takvog i kupili . Od koga i na koji način je kupljen ovaj prostor, G. Krsmanović nije komentarisao, za sada nije imao potrebe. O Starom sajmištu, ozloglašenom logoru krvlju zalivenom, kroz koji je prošlo na desetine hiljada pripadnika Srba, Jevreja, Roma i drugih nesrećnika, pisano je sa razlogom više puta. Poznat je i skorašnji apel gospodina Desimira Tošića političara , jednog od zatočenika Starog sajmišta, da je velika sramota, što se to krvavo stratište u samom srcu Beograda nalazi, posle 60 godina, u bednom i neprimernom stanju kao istorijski spomenik! Pisali su i mnogi drugi, ali, nažalost, to kao da nije stizalo do nadležnih.

Ono što sam u tom logoru i sam doživeo i preživeo vrlo je teško golom rečju objasniti, pa i napisano o tim tragedijama – nema danas ko da čita, jer, to su davno prošla vremena! Spomenik na Starom sajmištu predstavlja stradanje na hiljade unesrećenih , ali, to je samo minimum svega onoga što je Beograd morao da učini za Sajmište.

Lepo je što ljudi iz gradske skupštine ulažu u lepotu Beograda , ali je ružno i tužno što se Staro sajmište, natopljeno kostima i krvlju naših sugrađana, skriva u onom korovu od očiju i naroda i stranih gostiju. Da li su gradski čelnici ikada poveli stranog gosta ili turistu da mu objasne šta se tu dešavalo četrdesetih godina? Šta naše mlađe generacije znaju o Sajmištu.

U ime mojih stradalih drugova, Manojla Simonovića iz Manastira Morača i Stevana Žugića iz Žabljaka, koje su Nemci kao bolesne vratili iz logora „Pavlos-Melas” iz Soluna i smestili na Staro sajmište, gde su 1944. g. na Uskrs stradali od savezničkog bombardovanja, pridružujem se apelu g. Željka Ožegovića da se Staro sajmište postavi na svoje istorijsko mesto!

I da budem iskren, g. Krsmanoviću, vlasniku ovog prostora, (kako izjavi da ga je kupio) mnogo i ne zameram, jer je on to i kupio da radi ovo što radi.

Milivoje M. Grandić, Novi Beograd