Knjižarnica Gece Kona – nasleđe i “naslednici”

Ivan Zlatić

 

1. Preduzetnik
Geca Kon, otac modernog izdavaštva u Srbiji, rođen je 2. avgusta 1873. godine u Čongradu, Mađarska. Nakon što je izučio zanat i stekao iskustvo u knjižarama Fridriha Breslauera u Beogradu i Arse Pajevića u Novom Sadu, otvorio svoju knjižaru u Beogradu 1. maja 1901. godine, da bi ubrzo potom počeo da se bavi i izdavaštvom. Neposredno pre otvaranja “Knjižarnice Gece Kona” Bogdan Popović je pokrenuo izdavanje “Srpskog književnog glasnika”, čiji će saradnici narednih decenija svoje knjige objavljivati u izdanju Gece Kona.

“Knjižarnica Gece Kona – za srpsku i stranu književnost” (od 1934. godine Izdavačko preduzeće “Geca Kon A. D.”), prvu knjigu je objavila 1905. godine (“Sintaksa srpskog jezika za srednje škole” Janka P. Lukića – školski udžbenici će do kraja ostati najzastupljeniji u izdavačkoj produkciji Gece Kona), a 1907. godine i prvi prevod (“Vladalac” N. Makijavelija). Do 1910. godine Knjižarnica je izdavala po deset naslova godišnje, do 1920. godine po dvadeset, trideset, četrdeset, u narednoj deceniji više od sto, a tridesetih godina i preko dvesta naslova godišnje. Iza ovih brojki, koje su bez premca u tadašnjem izdavaštvu Jugoslavije, stoje sve vrste udžbenika (školskih, gimnazijskih, univerzitetskih…), naučna literatura i periodika (časopis “Arhiv za pravne i društvene nauke” od 1906. do 1932. godine, drugi manje poznati časopisi), beletristika (popularne biblioteke “Plava prica” i “Zlatna knjiga”, te “Školski pisci” i biblioteka domaćih autora “Naša knjiga” pokrenuta 1934. godine), ključna i sabrana dela Zmaja, Bogdana Popovića, Skerlića, Nušića, Ive Vojnovića, Crnjanskog, Veljka Petrovića, Rastka Petrovića, Brane Ćosića, Slobodana Jovanovića, Jaše Prodanovića, Tihomira Đorđevića, Božidara Kovačevića, Dragiše Vasića, prevodi Kanta, Hegela, Ničea, Frojda, Junga, Adlera, Kročea, Bergsona, Špenglera (filozofska biblioteka “Karijatide” pokrenuta 1932. godine), zatim Zole, Čehova, Golsvortija, Velsa, Hamsuna, Drajzera (biblioteka “Plejade”, jedna knjiga mesečno).

U takvom obimu i raznovrsnosti Geci Konu je 1924. godine, četiri godine nakon Obznane, mogao da se omakne i “Razvitak društva u ogledalu istorijskog materijalizma” Filipa Filipovića, koju je prvi sekretar KPJ i nasilno svrgnuti komunistički gradonačelnik Beograda napisao u požarevačkom zatvoru; Marksov “Kapital” u izdanju Gece Kona izlazi najpre 1924. godine u popularnom izdanju, a potom u delovima 1933/34. godine u biblioteci “Karijatide”, u prevodu M. Porobića i K. Bosanca, što su pseudonimi Moše Pijade i Rodoljuba Čolakovića, koji su prevod uradili na robiji u Lepoglavi i Sremskoj Mitrovici.

Geca je 1921. godine bio jedan od osnivača i potpredsednik “Knjižarskog udruženja Srba, Hrvata i Slovenaca”, a 1929. godine izabran je za predsednika. Međutim, zbog različitih unutrašnjoh sukoba 1930. je podneo ostavku i na predsedništvo, i na članstvo, da bi onda 1933. godine ponovo pokušao sa formiranjem novog udruženja, “Saveta knjižarstva Kraljevine Jugoslavije”, u kom je biran za predsednika. Sledeće godine je ponovo odustao. Naporedo, “Geca Kon A. D.” se neprestano širila.

 

2. Holokaust
Geca Kon i njegova porodica uhapšeni su u Vrnjačkoj banji ubrzo nakon aprilskog sloma Jugoslavije 1941. godine. Članovi njegove porodice, supruga Elzu, kćeri Elvira i Malvina, zet Franjo Bah i unučad poslati su u logor na Sajmištu. Krajem godine streljani u Jabuci kod Pančeva. Za Gecu Kona se ne zna mesto i datum smrti. Pretpostavlja se da je ubijen u Gracu, Austrija.

U Beogradu je od 22. oktobra 1941. do 19. januara 1942. godine odsek za propaganda Nedićeve vlade organizovao Antimasonsku izložbu, u okviru koje je bila postavljena i radna soba Gece Kona, o čemu je Novo vreme izvestilo: “Na izložbi je izložen njegov lik kako se ceri s ogromne gomile knjiga a u uglu se koči napis koji svakoga može zaprepastiti: od 100.000 knjiga štampanih na srpskom jeziku, Geca Kon je štampao 98.564. primeraka.” Izložbu je otvorio šef državne propagande Đorđe Perić. Među zvanicama su bili ministri Velibor Jonić, Miloš Radosavljević, Josif Kostić, Jovan Mijušković i kvislinški funkcioneri Dragi Jovanović, Vladimir Velmar-Janković i Cvetan Đorđević.

Zaplenjenu imovinu “Geca Kon A. D.” preuzelo je 1942. godine nemačko preduzeće “Südost” (Jugoistok), koje je 1943. godine prenelo najveći deo književnog fonda (oko šest hiljada knjiga) u depo Nacionalne biblioteke u Beču.

 

3. Obnova
U nekadašnjoj knjižari Gece Kona u Knez Mihailovoj 12 otvorena je 14. decembra 1944. godine knjižara novog izdavačkog preduzeća “Prosveta”, a 9. septembra 1946. godine jugoslovenskom poslanstvu Komiteta za kulturu i umetnost vraćeno je 2682 knjige iz Nacionalne biblioteke u Beču. Prosveta je pored knjižare zadržala i najpopularnije edicije “Geca Kon A. D.” (biblioteke “Zlatna knjiga” i “Plava ptica” i dr.), a narednih decenija se razvila u jednog od najvećih izdavača u SFRJ.

Premda “Prosveta” tokom SFRJ nije ni skrivala, niti ignorisala da poreklo vodi od izdavačkog poduhvata Gece Kona, promena paradigme krajem osamdesetih i početkom devedesetih daće okvir da se ovo nasleđe istakne u prvi plan.

Prosvetina knjižara u Knez Mihailovoj je početkom 1990. godine dobila novo ime, “Geca Kon”. Politika je 14. aprila je preimenovanje knjižare nazvala “vraćenje izvornog naziva”, zaključujući: “Kad prava tržišna privreda definitivno zameni administrativnu i dogovornu, osobeni lik ove knjižare moraće jasnije da se uobliči – uostalom kao i svakog drugog preduzeća – pa će natpis Geca Kon biti ispisan većim i upadljivijim slovima nego Prosveta”. Književnik Petar Džažić je na svečanom otvaranju preimenovane knjižare izjavio: “Prosveta nije ni slučajni ni ravnodušni naslednik materijalnih dobara Gece Kona gde spade i ova knjižara i cela zgrada nad nama. Prosveta prihvata Gecu Kona kao svog dragog pretka” (…) Stoga i ne zvuči neskromno izdavačeva reč iz 1935. godine prema kojoj je stvoreno veliko preduzeće koje će, ako Bog da, trajati i posle prestanka mog zemaljskog života. Da uistinu bude tako potrudili smo se još odavno ali i u ovom danu.”

 

4. Privatizacija
Umesto katarze kakvu je predviđao književnik Džažić, privatizacija je donela obrt kao iz nekog jeftinog romana kakavog Geca Kon nikada ne bi objavio – u kući u Tolstojevoj 33 na Dedinju, koju je Geca gradio za svoje sestre, a koja je nakon Drugog svetskog rata nacionalizovana (u poratnom periodu ju je koristio Jovan Veselinov), 1990. godine uselila se porodica Slobodana Miloševića. U privatizaciji stanova Miloševići su zaključili ugovor o otkupu kuće za oko 2.000 nemačkih maraka u roku od 38.5 godina.

Međutim, bizarna sudbina Gecine kuće samo je najavila veću tragediju – sudbinu njegovog izdavačkog nasleđa.

Odlukom od 12. februara 2009. godine Vlada Srbije je proglasila knjižaru “Geca Kon” za kulturni spomenik. Vladina odluka predviđa da se, bez obzira na vlasničke promene u “Prosveti”, očuvaju autentična namena i enterijer knjižare. Odluka je doneta u susret privatizaciji preduzeća, kao mera obezbeđenja budućnosti objekta u Knez Mihailovoj ulici od eventualnih hirova kupca “Prosvete”.

Pre nego što izložimo tok i efekte privatizacije IP “Prosvete”, važno je napomenuti da zaštita knjižare “Geca Kon” pre prodaje preduzeća nije neuobičajen korak Vlade Srbije u privatizaciji. Naprotiv, Vlada je često uvak imala, i često koristila pravo da, ukoliko proceni da je imovina, ili delatnost nekog preduzeća od posebnog interesa za državu, to preduzeće, na predlog nadležnog ministarstva, proda tako što će novog vlasnika obavezati da sačuva ono do čega je državi stalo. U kojim je slučajevima, a u kojima nije i zbog čega Vlada donosila ovakve mere zaštite, pitanje je koje prevazilazi okvire ovog teksta. U slučaju “Prosvete”, ministarstvo nadležno za kulturu je moglo da predloži Vladi da, pored knjižare “Geca Kon”, u postupku privatizacije zaštititi i izdavačku delatnost preduzeća. Ali nije.

Agencija za privatizaciju je 25. juna 2009. godine zaključila Ugovor o privatizaciji “Prosvete” sa drugorangiranim ponuđačem, preduzećem “Media II” doo Beograd, nakon što je konzorcijum Univerziteta “Singidunum” iz Beograda i kompanije “Zepter Book World” odustao od kupovine. Prema navodima Agencije za privatizaciju, prvorangirani konzorcijum, koji je na tenderu ponudio cenu od 5,7 miliona evra i investicije u vrednosti od 2 miliona evra u roku od dve godine, povukao se zbog zabrane promene namene knjižare „Geca Kon”. Agencija je 12. maja 2009. godine započela pregovore sa “Mediom II”, koji su sa uspehom završeni, pa je “Prosveta” prodata po ceni od 3,2 miliona evra, na šest godišnjih rata. Kupac se Ugovorom obavezao da će u “Prosvetu” investirati 200.000 evra tokom prve dve godine, počev od 24. septembra 2009. godine (tzv. “Dan ispunjenja”), kao i na isplatu Socijalnog programa. Nagomilani dugovi prema radnicima učinili su da vrednost Socijalnog programa bude neuobičajeno velika, ali je zato cena preduzeća bila srazmerno niska.

“Media II” je poslovala u sastavu Društva za holding poslove “IPS” doo Beograd, vlasništvo Dejana i Teodore Pantović, pod čijom kontrolom su u to vreme bili i “Bilet servis” i Izdavačko preduzeće “Rad”, takođe kupljeno u privatizaciji. U poređenju sa brojnim drugim preduzećima, koja je Agencija prodavala ne hajući da li će kupci nastaviti sa poslovanjem, u prvi mah je izgledalo da je “Prosveta” imala sreće, budući da se njen novi vlasnik i sam bavio izdavaštvom i prodajom knjiga. Štaviše kotirao se kao jedan od lidera u svojoj branši, pretendujući na poziciju koju je u SFRJ zauzimala “Prosveta”, a pre nje “Geca Kon A. D.”, pa se očekivalo da će ga sopstveni poslovni interes opredeliti da sačuva i unapredi delatnost “Prosvete”.

Već posle tri meseca ispostavilo se da sudbina “Prosvete” u privatizaciji neće biti puno drugačija od preduzeća koja nisu imala priliku da im se putevi ukrste sa strateškim partnerom.

Socijalnim programom bilo je predviđeno da “Media II” isplati radnicima sve zaostale zarade i druga primanja, kao i obaveze po pravosnažnim sudskim presudama, u roku od 90 dana od Dana ispunjenja. Pošto ova obaveza nije izvršena do 24. decembra 2009. godine, sindikati i mali akcionari obratili su se Agenciji za privatizaciju sa zahtevom za kontrolu izvršenja Ugovora; radnici 21. januara 2010. godine stupaju u štrajk. Agencija je 27. januara dala kupcu dodatni rok od 30 dana za izvršenje obaveza iz Socijalnog programa, a 2. februara izvršila je vanrednu kontrolu i utvrdila da kupac ne izvršava obaveze iz Socijalnog programa, kao i da je “na posredan način prekršio član 8.1.3 Ugovora, jer je svoj kredit kod Fonda za razvoj obezbedio imovinom Društva”. Naime, član 8.1.3 Ugovora predviđa da ukoliko “Media II” da pozajmicu “Prosveti” za ispunjenje obaveza iz Socijalnog programa, ona mora biti bez kamate i bez zahtevanog obezbeđenja ili drugih uslova. “Media II” je od Fonda za razvoj 27. novembra 2009. godine dobila kredit u iznosu od 37 miliona dinara, a radi obezbeđenja tog kredita upisana je hipoteka na “Prosvetine” nepokretnosti u ulici Cara Dušana 12. Deo tako dobijenih sredstava potrošen je na isplatu dela obaveza iz Socijalnog programa, zbog čega Agencija konstatuje da je kupac “na posredan način prekršio član 8.1.3 Ugovora”, jer je kredit iz kog je isplaćivao zarade obezbedio imovinom “Prosvete”. Agencija je i u ovom slučaju odlučila da kupcu ostavi dodatni rok, iako nije izvršio ni obaveze iz Socijalnog programa za koje je 27. januara već dobio dodatni rok od 30 dana. U drugom dodatnom roku, sada od 60 dana, koji je odobren 19. marta, Agencija je naložila kupcu da dostavi dokaz o brisanju hipoteke sa nepokretnosti u Cara Dušana 12.

Ni posle drugog dodatnog roka “Media II” nije izvršila obaveze iz Socijalnog programa, niti je dostavila dokaz o brisanju hipoteke. Umesto da raskine ugovor, Agencija je 17. juna odobrila kupcu novih 30 dana. Treći dodatni rok je istekao 22. jula. “Media II” ni u ovom roku nije izvršila svoje obaveze.

Na sve već rečeno, “Media II” je otuđila “Prosvetine” objekte u Dobračinoj 30 i u Čika Ljubinoj 1 u Beogradu, zadržavši 63.058 evra za sebe. Agencija je naložila kupcu da u trećem naknadnom roku dostavi dokaze da je, unosom osnovnih sredstava u subjekat privatizacije, “Prosveti” nadoknadio navedeni iznos, i zatražila da kupac dostavi dokumentaciju o tome kako je trošio sredstva od prodaje imovine. Ova odluka Agencije dostavljena je kupcu po isteku drugog naknadnog roka za izvršenje obaveza iz Ugovora. Drugim rečima, utvrdivši da kupac ne samo što nije izvršio obaveze za koje su mu ostavljeni naknadni rokovi, već je tokom trajanja naknadnog roka još i prodao imovinu “Prosvete” i zadržao deo novca za sebe, Agencija je odlučila da nesavesnom kupcu odobri treći naknadni rok!

Osim pomenutog kredita od 37 miliona, “Media II” je od Fonda za razvoj u 2009. godini dobila još dva – ukupno 167 miliona dinara. Uz svu podršku vlasti (finansisjku, gledanje kroz prste za kršenje ugovora…), marta 2010. godine “Media II” ulazi u blokadu, a “Prosveta” beleži pad poslovnih prihoda za 63% u odnosu na 2008. godinu, pa se i zahtevi štrajka menjaju shodno situaciji – radnici više ne traže da kupac izvrši obaveze iz Socijalnog programa, već da Agencija raskine Ugovor, najuri “Mediju II” i spase što se spasiti može.

Vreme koje je dobio od Agencija kupac nije koristio samo za rasprodaju “Prosvetine” imovine, već se naročito usredsredio i na razbijanje štrajka. Dejan Pantović je u medijima optuživao “sindikalne gospođe” (rukovodstvo oba reprezentativna sindikata, kao i većinu zaposlenih u “Prosveti” čine žene) da su krive ne samo za štrajk i loše poslovanje “Prosvete” u periodu nakon privatizacije, već i za sve probleme u ovom preduzeću decenijama unazad. Pošto pritisci Dejana Pantovića nisu uspeli, Mlađan Dinkić je 21. aprila lično posetio štrajkače u knjižari „Geca Kon“, kako bi ih ubedio da odustanu od svojih zahteva, kojom prilikom je rekao: „Dakle, definitivno nemojte da računate na raskid Ugovora, jer mi smatramo da je puno politike ovde umešano. Razgovarao sam sa predsednikom Tadićem direktno o tome. Zauzeli smo čvrst stav“. Valja naglasiti da se Mlađan Dinkić u privatizaciji “Prosvete” javlja u barem dvojakoj ulozi, makar što se formalne nadležnosti tiče – kao minister ekonomije, bio je nadležan i za kontrolu rada Agencije za privatizaciju, koja je “Mediji II” kupovala vreme za pljačku “Prosvete” i iscrpljivanje štrajkača, a takođe je predsedavao Upravnim odborom Fonda za razvoj. Naravno, ovim podacima ne treba davati ni veći ni manji značaj nego što ga realno imaju – ne treba zanemariti ličnu odgovornost nosilaca najviših državnih funkcija u politici i procesu privatizacije, ali ne treba ni amnestirati proces privatizacije svaljivanjem odgovornosti na ličnosti koje su ga sprovodile. Ko god da je bio ministar ekonomije 2009. godine, sa istim bi entuzijazmom stao iza interesa kupca, protiv društvenog interesa, štrajkačkih zahteva i nasleđa Gece Kona.

Zahvaljujući istrajnosti radnika, njihovom devetomesečnom štrajku, kao i podršci koju su dobili od drugih radničkih grupa koje su istovremeno bile u štrajku, od Saveta za borbu protiv korupcije i pojedinih medija koji su sa velikim interesovanjem pratili čitav slučaj, Ugovor o prodaji kapitala “Prosvete” raskinut je septembra 2010. godine. Nova uprava, koju je postavila Agencija za privatizaciju, odbila je zahteve sindikata da protiv “Medije II” pokrene postupak za povraćaj nezakonito otuđene imovine. Umesto obeštećenja, “Prosveta” je 16. novembra 2010. godine stavljena na restrukturiranje. Jedina mera preduzeta u restrukturiranju bilo je smanjenje broja radnika sa 77, koliko ih je ostalo nakon raskida privatizacionog ugovora, na 22. U objektu u Knez Mihailovoj 12 očuvani su “enterijer i autentična namena”. Knjižara radi.

Nasleđe izdavača Gece Kona više ne postoji.

U kući u Tojstojevoj 33 je 2009. godine uhapšen Sreten Jocić – Joca Amsterdam, kao podstanar Miloševićevih.

 

Literatura:

Dr David Tajtacak, „Beogradski Jevreji i njihova zanimanja (od kraja 19. veka do II svetskog rata“), Beograd 1971.

„Jevreji u Srbiji“,Nebojša Popović, Institut za savremenu istoriju, Beograd 1997.

„Knjiga o Geci Konu“, Velimir Starčević, Admiral Books, Beograd 2009.

„Od Daviča do Čelebonovića. Ulice beogradskih Jevreja“, Radivoje Davidović, Čigoja štampa, Beograd 2010.