Logori u Beogradu u šezdesetim

Aleksa Nešić

Radnička klasa Jugoslavije je tokom 4 godine Narodnooslobodilačke borbe svojom krvlju i nadljudskom požrtvovanošću sudila i presudila fašistima svih opredeljenja na jedinom stvarnom sudu čovečanstva – sudu istorije.U posleratnoj Jugoslaviji je već od oslobođenja započeta izgradnja jedne temeljne kulture sećanja na Narodnooslobodilačku borbu, ljudska stradanja i heroizam radničke klase, koja se branila i barem privremeno odbranila od klasnih neprijatelja. Započete su izrade brojnih istorijskih analiza, književnih dela i analiza vojne strategije partizanskog pokreta, i tokom sledećih decenija kultura sećanja na NOB postala je jedna od opravdano najbitnijih aspekata jugoslovenske kulture.Kao deo te kulture, tematika logora smrti je postala ona najbolnija tačka koja je ostala da večito podseća radništvo Jugoslavije na ono što mu je fašizam uradio i na ono što su domaći izdajnici svesno odabrali da pomognu.

Šezdesetih godina prošlog veka literatura o logorima je bila još uvek prilično štura, ali je postojala. Sledeća tri naslova nam mogu pružiti ideološki raznolik spektar odnosa prema događajima u fašističkim koncentracionim logorima tokom rata. To su odlična istorijska analiza „Dani Smrti na Sajmištu“ Lazara Ivanovića i Mladena Vukomanovića u izdanju SUBNOR-a , suštinski  autobiografska knjiga „Sura Grobnica“ Dragomira Stevanovića i roman „Psalam 44“ Danila Kiša.

Naslovi koje analiziram  svi su  izdati tokom šezdesetih godina, te čitaocu pružaju uvid i u jednu ličnu dimenziju koju autori neminovno unose u ove radove. Ta lična dimenzija se oseća tokom samog čitanja, budući da je sećanje na ratne žrtve bilo još uvek izuzetno sveže.

„Dani smrti na Sajmištu“ je ozbiljan i prilično potresan rad koji sistematično analizira sve aspekte logora na Sajmištu, logora čiji ostaci postoje i dan-danas i kojima se ne pridaje nikakav značaj, iako ti zidovi  svedoče o jednoj neverovatnoj ljudskoj patnji i monstruoznosti koju su  ljudi sposobni da vrše nad drugim ljudima. Autori su rešili da priču o Sajmištu počnu od samog nastanka logora i da je razvijaju dodajući iz poglavlja u poglavlje nove elemente užasa koji teraju čitaoca da dok čita knjigu razmišlja da li je moguće da je baš svaki aspekt tog mučnog preživljavanja bio toliko težak, da li je moguće da nije postojala nijedna svetla tačka u celoj nesreći koja je zadesila muškarca, ženu ili dete u logoru i da su fašisti ispoljavali toliku mržnju i toliku želju za uništenjem pod zaštitom sile koja im je davala za pravo da rade doslovno šta god požele sa logorašima.

Autori detaljno opisuju izgled, uređenje logora i način na koji je okupator predratno Beogradsko sajmište pretvorio u poligon za sadističko iživljavanje nad nedužnim ljudima. Sajamski paviljoni su adaptirani i pretvoreni u barake za spavanje, bolničko odeljenje, kuhinju i ostale potrebe logora, a sve je to bilo ograđeno sa nekoliko obruča ograda i bodljikave žice, u čijem centru je bila zloslutna upravna kula kao svojevrsni svetionik smrti.

Naslov  „Sura Grobnica“ Dragomira S. Stevanovića je knjiga izdata od strane četničkog saveza „Oslobođenje“ u Londonu 1967. godine. Ova knjiga je sjajna ideološka suprotnost u odnosu na „Dane Smrti“, jer se bavi osudom postojanja logora kroz lični doživljaj autora, koji na jedan autobiografski način priča priču o užasu Sajmišta, ali iz jedne desničarske, četničke perspektive prepune konfuznih, nenaučnih kritika Narodnooslobodilačkog pokreta, uz obilnu dozu građanskog elitizma svojstvenog desničarskoj misli. Uprkos ideološkoj nedoslednosti, mešavini različitih nelogičnosti ličnih stavova autora, kao i povremenim izlivima vulgarne kritike NOP-a , knjiga je sjajno napisana i ne pušta čitaoca do samog kraja, jer je u skladu sa ideologijom autora knjiga bazirana najvećim delom na stravičnim prikazima zločina fašista u logoru, ali sa jakom nacionalističkom notom u kojoj se oseća mržnja prema gestapovcima ili običnim čuvarima pre svega zato što su oni Nemci, pa tek onda fašisti.

Čitalac odmah na početku dobija pregršt malo poznatih informacija poput one da je u logoru bilo i lokalnih Nemaca, „folksdojčera“ koji su bili pripadnici nemačkih jedinica a u logoru su bili zato što su napravili neki ispad ili nisu poštovali nacističku discipline, pa su po kazni na neko vreme dovođeni u logor, u kome naravno nisu bili ni blizu statusa običnih logoraša već su bili itekako povlašćeni time  što su sačinjavali  deo unutrašnje logorske straže koja je bila potpuno sadistički nastrojena. Ti stražari su tukli, mučili, sekli, klali, davili i na svaki zamisliv i nezamisliv način maltretirali i ubijali ljude, najčešće iz čiste dosade.

Poslednji naslov je roman Danila Kiša „Psalam 44“, u kojem autor gradi priču prepunu tenzije i užasa unutar fašističkog logora. Priča je fokusirana na mladu majku Mariju, koja sa svojim tek rođenim detetom čeka signal njenog muža Maksa kako bi pokušala da sa detetom pobegne iz logora. Roman se uglavnom odvija u jednoj prostoriji u logoru gde su smeštene žene i često se autor vraća na trenutke iz Marijinog detinjstva, pokušavajući da da  moralističku analizu fašističkog ludila implicitnim postavljanjem pitanja poput: kako, zašto i čemu. Naravno, u najvećoj meri promašuje, jer kao i svaki liberal  Ki[ ne uviđa nužnost analize istorije sa materijalističkih pozicija već se gubi u idealističkim apstrakcijama.