Nemar, neodgovornost i zaborav

Snežana Tabački

Tokom okupacije 1941-1944. godine u Beogradu su formirana i radila četiri koncentraciona logora: Banjica, Staro sajmište, Topovske šupe i Milišića ciglana. Ova mesta stradanja, koje je organizovala nacistička okupaciona vlast u urbanom jezgru Beograda, uz podršku lokalnih kvislinga, nisu adekvatno memorijalizirana, obeležena i zaštićena. Samo dva su, Banjički logor i Staro Sajmište, gradskim odlukama 1984. i 1987. proglašena za kulturno dobro, Topovske šupe imaju samo status predhodne zaštite, a logor u Milišića ciglani, koja više ne postoji u fizičkom obliku, nije nikada bio predmet razmatranja i valorizacije u službi zaštite.

Primer planiranja bez razmatranja pitanja očuvanja i obeležavanja stratišta koja su postala simbol nacističkog poretka su prvi posleratni urbanistički planovi za Novi Beograd, u koje se ne unose ni pojedinačni objekti, niti kompleks Starog sajmišta. Generalnim urbanističkim planovima iz 1950, 1972. i izmenom i dopunom potonjeg 1985. prostor Starog sajmišta je bio definisan samo kao vredna lokacija, čija će namena biti određena potrebama razvoja Novog Beograda.

Krajem 80-ih i u prvoj polovini 90-ih, sa eskalacijom nacionalizma u Srbiji, „nacionalizacijom“ istorije i revizijom prošlosti, te reafirmacijom tradicije nastaje faza potiskivanja i brisanja iz sećanja događaja iz Drugog svetskog rata.

Nije bolje ni sa urbanističkim planovima iz tog vremena. U Detaljnom urbanističkom planu za uređenje Starog sajmišta iz 1992, u kojem se prvi put ovaj logor tretira kao kulturno dobro koje treba da ima memorijalni sadržaj, ne izostaje predlog o vraćanju predratnog izgleda sajma kao značajnog graditeljskog ostvarenja, uklanjanjem devastiranih i rekonstrukcijom očuvanih objekata.

Kasne 90-e su korak prema komercijalizaciji, pre svega Starog sajmišta. Tako 1998. Socijalistička partija Srbije najavljuje novi most na Savi i predlaže da na terenu Sajmišta komercijalno-poslovne sadržaje u okviru projekta „Europolis“. Te godine Zavod za izgradnju Beograda potpisuje ugovor i prodaje Spasićev paviljon na Starom sajmištu privatnoj firmi „Posejdon“.

To će negativno uticati i na zaštitu i očuvanje mesta logora, što je vidljivo upoređivanjem namene površine i načina korišćenja zemljišta u Generalnom urbanističkom planu Beograda do 2021, donetog 2003, i promene namene u toku njegovih izmena i dopuna, posebno prilikom izrade i donošenja planova detaljne regulacije ili njihovom fleksibilnom primenom. Nekada dominantnu stambenu funkciju u Novom Beogradu i delom na Autokomandi zameniće u tim planovima brojne druge funkcije, poput tržnih centara, restorana, crkava, uslužnih, komercijalnih i poslovnih centara,  pa će lokacije Starog sajmišta i Topovskih šupa postati plen ambicioznih tajkuna, koji kupuju ili na 99 godina iznajmljuju pojedine parcele u tim logorima.

Eklatantan primer zaborava i nebrige je logor „Topovske šupe“. Planom detaljne regulacije dela centralne zone – prostorne celine područja Autokomande (2007), urađenog za potrebe „Delte“ (izgradnja šoping mola) predviđena su 188.000 komercijalnih kvadrata. Prema tom planu nije postojalo ograničenje za dodelu zemljišta u zakup na 99 godina, pa je „Delta“ tako 2011. iznajmila parcele na kojima se nalazi i logor „Topovske šupe“. Za izgradnju na mestu logora „Delta“ nije tražila saglasnost od Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, iako prema Zakonu o kulturnim dobrima i za dobra koja uživaju status predhodne zaštite važi zakon po kome se svojstva, izgled ili namena ne mogu menjati bez saglasnosti.