U službi ,,novog poretka”

Аpstrakt: Prosvetna politika je bila jedno od važnih sredstava za ostvarivanje ciljeva okupacije na nemačkom okupacionom području u Srbiji. U tome su posebnu ulogu imali osnovna škola i udžbenici istorije. Posvetne vlasti srpske kvislinške uprave, pod neposrednom kontrolom okupatora, nastojale su da odbace jugoslovenski nacionalni identitet i obnove srpski pre svega na tradicijama srpskog srednjeg veka. Na osnovu arhivskih istraživanja, objavljenih istorijskih izvora, štampe i literature dat je pregled institucionalnog organizovanja prosvetnog  i školskog sistema sa posebnim osvrtom na mesto nastave istorije u osnovnoj školi i funkcije koja joj je namenjena u društvenim promenama koje su planirane u  kvislinškoj upravi u skladu sa „novim poretkom“

 

Ključne reči: Srbija, okupacija, „novi poredak“, kvislinška uprava, osnovna škola, nastavni program, nastava  i udžbenici istorije.

 

Posle Aprilskog rata i komadanja Jugoslavije centralni deo Srbije sa Banatom i severni deo Kosova sa rudnikom Trepčom je bio pod direktnom nemačkom vojnokupacionom upravom. U Banatu je faktički vlast imala jaka nemačka nacionalna manjina, dok je na severu Kosova i u Novom Pazaru vlast imala albanska nacionalna manjina. Na ovom prostoru od oko 51.100 kvadratnih kilometara je živelo oko 3,8 miliona stanovnika, od toga oko 89,24% Srba.[1] U Srbiji je uveden surovi vojni okupacioni režim, a njeni privredni i ljudski, potencijali su stavljeni u službu nemačkog ratnog napora. Nemetnuto joj je plaćanje ogromne kontribucije za izdržavanje okupacionih vojnih snaga, a kasnije i plaćanje velike ratne štete nemačkoj nacionalnoj manjini. Principi društvenog i privrednog organizovanja u Srbiji su bili u skladu sa potrebama nemačkog okupatora i njegovim pogledom na svet.[2]

Nemačko okupaciono područje u Srbiji je tretirano kao srpsko područje. Iako pod nemačkom okupacijom, to je bila teritorija na kojoj su delimično obnovljeni elementi srpske državnosti, mada njen položaj do kraja okupacije nije konačno definisan. Pod nemačkom upravom i nadzorom Srbija je imala sopstvenu administraciju, sudove i organe prinude (policiju i žandarmeriju), obnovljen je privredni, verski, donekle i javni život, kao i rad osnovnih i srednjih škola. Na drugim okupacionim područjima podeljene Jugoslavije Srbi bili izloženi masovnom progonu i uništavanju i jedino utočište su mogli da dobiju na nemačkom okupacionom području u Srbiji. U njoj je zbrinuto nekoliko stotina hiljada srpskih izbeglica sa ostalih područja podeljene zemlje, najvećim delom iz ustaške Nezavisne Države Hrvatske.[3]

Jedna od poluga za sprovođenje okupacione politike u domenu stvaranja ideoloških pretpostavki za novo društveno organizovanje je bila prosveta, odnosno školski sistem. Odmah posle okupacije, naredbom Glavnokomandujućeg nemačke vojske za zauzetu jugoslovensku teritoriju aprila 1941, što se faktički odnosilo na nemačku okupacionu teritoriju u Srbiji, obnovljen je i rad škola. U naredbi je navedeno i sledeće: „Državne i opštinske vlasti, policija i škole imaju dalje da rade. One služe time vlastitom narodu. Njeni upravnici odgovorni su za lojalno ponašanje prema okupacionim vlastima. Lica koja rade u javnoj službi primaju svoje prinadležnosti nadalje kao i do sada.“[4]

Na čelu vojnokupacione uprave je bio nemački general koji je imao ne samo izvršnu, nego i zakonodavnu vlast (putem naredbi).[5] Uvedena je potpuna kontrola informacija, javnog i kulturnog života. Krajem maja 1941.su doneti rasistički antisemitski propisi, kojima je kodifikovan niz dotadašnjih diskriminatornih antijevrejskih mera. Posle izbijanja masovnog ustanka u leto 1941.sledilo je potpuno uništenje jevrejskog naroda u Srbiji, prvo muškaraca u masovnim streljanjima sa Srbima, a do maja 1942.i žena i dece. Time je za nemačkog okupatora privedeno kraju „konačno rešenje jevrejskog pitanja“ u Srbiji.[6]

Okupaciona uprava se sastojala od dva osnovna dela: vojnog i upravnog. Preko upravnog aparata na čelu sa šefom Upravnog štaba dr Haraldom Turnerom vršena je kontrola svih organa vlasti koji su obnovljeni pod okupacijom. On je faktički bio neka vrsta civilnog guvernera Srbije. U njegovom štabu je postojalo 14 grupa (odseka) koje su bile zadužene za pojedine oblasti društvenog života. Odgovorni činovnik svake grupe bilo je zadužen za nadzor nad odgovarajućim ministarstvom, koja su za svaki svoj korak ili propis morala da imaju saglasnost Upravnog štaba. Peta grupa u Upravnom štabu je bila zadužena za pitanja prosvete, kulture i socijalnog staranja.[7] Turnerov Upravni štab je bio inicijator reforme prosvetne politike u Srbiji u leto 1941.pri čemu je glavna oštrica bila uperena protiv komunizna i njegovih pristalica.[8] Na toj osnovi, kao i u skladu sa sopstvenim ideološkim opredeljenjem koje je imalo podršku okupatora, organi srpske kvislinške vlasti su sprovodile svoju prosvetnu politiku.

Jedan od osnovnih oblika okupacione kontrole javnosti i školskog sistema je bila cenzura. Ona je regulisana Uredbom koja se odnosi na štampanje spisa i knjiga koju je Vojni zapovednik u Srbiji doneo 16.jula 1941. Njom je određeno da se sva „nova izdanja knjiga svake vrste (romani, stručni spisi, školske knjige it.d.) treba pre davanja u štampu predati meni na rešenje, da li za njihovo objavljivanje postoji kulturna ili privredna potreba“.[9]

Celi okupacioni sistem u Jugoslaviji bio izrazito antisrpski usmeren. Srpski narod se našao u vanredno teškoj situaciji koja je na velikom delu njegovog etničkog područja dovodila u pitanje i sam opstanak. Bila je potpuno jasna namera da se srpski narod što više oslabi i marginalizuje, tim pre što je 27.marta 1941.jasno pokazao svoje antiosovinsko i demokratsko raspoloženje. Nemačke okupacione snage su u Srbiji ipak našle oslonac u delu domaćih političkig snaga, koje su pokušale da nađu mesto za Srbiju, u eventualno proširenim granicama od tadašnjih. Okupator se u Srbiji oslanjao na ideološki i politički bliske snage, pre svega na one iz redova profašističke organizacije Zbor Dimitrija Ljotića, zatim na ljude bliske Milanu Stojadinoviću, ali i na neke druge manje istaknute prvake političkih stranaka, kao i na pojedine istaknute oficire, generale i policajce sa kojima su već ranije uspostavljane veze. Tokom cele okupacije politička i društvena osnova srpske kolaboracije bila je veoma uska.

Kao produžena ruka okupatora 30.aprila 1941. je formirana srpska kvislinška uprava pod nazivom Savet komesara. Njegov glavni zadatak je bio da stvori administrativno-političku osnovu za lakše ostvarivanje ciljeva okupacije. Srpska uprava imala je strukturu vlade sa komesarima na čelu odgovarajućih ministarstava, ali ministarstva odbrane i spoljnih poslova nisu obnovljena. Obnovljen je i rad nižih organa vlasti: banovina, srezova i opština, zatim žandarmerije i policije. Na čelu Saveta komesara je bio Milan Aćimović, koji je ujedno bio i komesar ministarstva unutrašnjih poslova. On je bio profesionalni policajac i kratkotrajni ministar policije u vladi Milana Stojadinovića.

Organizovanje otpora i sve brojnije sabotaže i borbene akcije komunističkog pokreta otpora posle napada Nemačke i njenih saveznika na Sovjetski Savez 22.juna 1941, predstavljalo je veliki izazov za okupacionu vlast i kvislinšku upravu. Tokom leta i jeseni 1941.otpor okupaciji je dobio razmere masovnog ustanka u kojem su udruženo delovali komunistički i legitimistički pokret otpora pukovnika, kasnije generala, Dragoslava Mihailovića. Stoga je u vrhu okupacione uprave odlučeno da se formira autoritativnija srpska uprava pod nazivom Srpska vlada. Na njeno čelo je 29.avgusta 1941. postavljen general Milan Nedić, predratni ministar vojske i mornarice, koji je na čelu kvislinške uprave ostao do kraja okupacije oktobra 1944.

Ideolozi i propagandisti „novog poretka“ u Srbiji zalagali su se za obnovu srpskih tradicionalnih vrednosti, oličenim u patrijahalnom moralu, zadruzi, selu, ali i u vrednostima koje je oličavao srpski srednji vek. Te vrednosti su najbolje oličene u svetosavlju, a Sveti Sava je uzdizan kao „tvorac srpskog nacionalizma“.[10] Dan Svetog Save se slavio kao „dan opšte kulturno-nacionalne školske prosvete.“[11] Osuđivan je individualizam i afirmisan kolektivni duh kao jedna od postojanih odlika srpskog naroda, koji treba da bude organizovan i da deluje kao organska celina. Isticane su veze srpskog i nemačkog naroda u prošlosti pogotovo one kulturne.

Jedno od najvažnijih polja na kojima je delovala srpska kvislinška uprava bila je prosveta. Ubrzo posle uspostavljanja srpske uprave počele su organizacione pripreme za stvaranje novog koncepta obrazovanja i školovanja, od osnovnog do najvišeg. Ipak, do otvaranja Univerziteta nije došlo do početka 1944, a i tada je to bilo samo polovično.[12] Kada je reč o osnovnim školama, obavezno osnovno obrazovanje trajalo je četiri godine uz dve godine više narodne škole. Time je faktički napušten koncept obaveznog osmogodišnjeg školovanja uveden u Kraljevini Jugoslaviji 1929.

Iako je naredbom Glavnokomandujućeg nemačkih oružanih snaga već aprila 1941. određeno da škole nastave sa radom, zbog vanrednih prilika, oštećenja školskih objekata i njihovog zauzimanja od okupacionih snaga, nastava se sporo obnavljala. Na teritoriji pod Vojnim zapovednikom u Srbiji bilo je 2.250 osnovnih (narodnih) škola.[13] Ipak, od jeseni 1941. radile su gotovo sve osnovne škole u Srbiji i većina gimnazija. Na početku školske 1941/1942.godine 1.septembra otvoreno je 2.113 osnovnih škola koje je pohađalo 365.583 đaka.[14] Na početku školske 1942/1943.godine bilo je 2.099 narodnih škola sa ukupno 367.360 đaka. Na jednu narodnu školu dolazilo je 175 učenika, a na svako odeljenje 58.[15]

Veliki problem u školama je bio nedostatak nastavnog kadra jer se preko 1.000 prosvetnih radnika sa teritorije Srbije nalazilo u zarobljeničkim logorima. Srpske vlasti u više navrata su tražile od okupacionih vlasti oslobađanje srpskih prosvetnih radnika iz zarobljeničkih logora.[16] Međutim, taj nedostatak je brzo nadoknađen velikim prilivom izbeglica među kojima je bilo na hiljade prosvetnih radnika.[17] Istovremeno je trajalo uklanjanje nastavnika i učitelja na osnovu Uredbe o uklanjanju nacionalno nepouzdanih službenika iz javne službe koju je donela komesarska uprava 6. jula 1941.[18] Prema ovoj uredbi do 11.aprila 1942.je otpušteno 2.435 osoba koje su bile u nadležnosti odeljenja ua osnovne (narodne) škole Ministarstva prosvete. Inače, ukupan broj prosvetnih radnika u osnovnim (narodnim) školama je 11.septembra 1942. bio 6.830.[19] Na stotine prosvetnih radnika je uhapšeno, internirano ili ubijeno. Najčešća je bila optužba za pomaganje ili pripadnost komunističkom pokretu otpora.[20] Neki učitelji su kažnjavani i zbog propagande pokreta Dragoslava Mihailovića.[21]

Poslovi oko utvrđivanja i sprovođenja prosvetne politike, u skladu sa opštim smernicama okupatora, koncentrisani su u Ministarstvu prosvete. Posle formiranja Saveta komesara Milana Aćimovića, za komesara Ministarstva prosvete je imenovan Risto Jojić, bivši ministar i član Glavnog odbora Demokratske stranke. Njegov pomoćnik je bio književnik Vladimir Velmar-Janković. On je po političkom i ideološkom opredeljenju bio mnogo bliži novom poretku nego njegov ministar. Nemačka policija je procenila da Jojić nije u stanju da uvede red u ministarstvu i sprovede očekivane promene. Posle rekonstrukcije Saveta komesara 10. jula 1941. Jojića je zamenio Velibor Jonić, koji je i ideološki i politički bio mnogo prihvatljiviji okupatoru. Vladimir Velmar-Janković je ostao na mestu pomoćnika ministra.[22] U vladi genarala Milana Nedića za ministra prosvete je postavljen dr Miloš Trivunac. Međutim, njega je već u prvoj rekonstrukciji vlade 7.oktobra 1941.zamenio raniji komesar Мinistarstva prosvete Velibor Jonić čiji je pomoćnik, kao i ranije, bio Vladimir Velmar-Janković.[23]

Prema predratnom uređenju važnu ulogu u kreiranju i sprovođenju prosvetne politike imao je Glavni prosvetni savet. Kako je posle okupacije njegov rad bio onemogućen, radi hitnog sprovođenja prosvetnih reformi koje su inicirali okupacioni organi, u Ministastvu prosvete je odlučeno da se stvori jedan privremeni organ, Prosvetni savet. Predsednik odbora je bio pomoćnik Ministra prosvete Vladimir Velmar-Janković. U sastav Odbora imenovano je osam lica među kojima su bili i budući rektor Univerziteta Nikola Popović i istaknuti član pokreta Zbor dr Dimitrije Najdanović. [24] Prvi zadatak koji je dobio novoformirani Odbor odnosio se na udžbenike. Odlukom komesara Ministarstva prosvete od 1.jula 1941.u svim školama u resoru ministarstva prosvete mogli su se upotrebljavati „samo oni udžbenici, nastavna pomoćna sredstva i pomoćne knjige koje je, po preporuci Prosvetnog odbora, odobrio komesar ministarstva prosvete. Ovo važi i za sve do sada odobrene udžbenike(nastavna sredstva i knjige).“[25].

Prosvetni odbor je otpočeo sa radom 7.jula 1941, a na narednom sastanku je počelo razmatranje programa pojedinih predmeta za narednu školsku godinu. Pitanje nastavnih programa, udžbenika i reformisanja nastave bili su glavni sadržaj rada Odbora. Među udžbenicima o kojima je vođeno više rasprava bili su i udžbenici istorije za narodne škole. Na sednici od 11.jula 1941.dr Nikola Škerović je pročitao predlog programa iz nacionalne istorije o kojem se ponovo raspravljalo na narednom sastanku odbora 14.jula 1941. Posle rasprave na istom sastanku Prosvetnog odbora, novi  komesar Ministarstva Velibor Jonić je propisao Pravilnik o donošenju odluka za upotrebu udžbenika u narodnim, građanskim, srednjim i srednjim stručnim školama u resoru Ministarstva prosvete.[26] Ovim pravilnikom bilo je predviđeno ne samo da refernt da svoje mišljenje o pedagoškoj, stučnoj i naučnoj vrednosti udžbenika, nego i da oceni da li je usklađen sa propisanim nastavnim planom i programom, da li ima prednosti prema postojećim udžbenicima, da li su stil, jezik i način obrade podseni za udžbenike, kao i da naznači „koje izmene treba učiniti s obzirom na današnje prilike“. Na sednicama Odbora od 22.avgusta do 8.septembra 1941.donete su preporuke o upotrebi gotovo svih udžbenika istorije za 3.i 4.razred osnovnih škola koji su bili u upotrebi do početka rata, ukupno 26. Ovi udžbenici su dobijali odobrenja Ministra prosvete za upotrebu od 15.do 23. septembra 1941. [27]

Povodom pitanja udžbenika koji će se koristiti u školama 14.oktobra 1941. Ministarstvo prosvete je obavestilo Vojnoupravnog komandanta Srbije generala Dankelmana o kriterijumima kojima se rukovodilo u odobravanju udžbenika: „Načela pri pregledu udžbenika uopšte, bila su ova: da se uklone potpuno iz upotrebe svi oni udžbenici koji sadrže ma šta što bi moglo da poremeti dobar odnos srpskog naroda i nemačkog naroda, odnosno što bi moglo da škodi ma u čemu ugledu nemačkog naroda. Isto tako da se postupi i sa svim onim udžbenicima koji bi svojim duhom i sastavom mogli pojačati liberalističke i marksističke tendencije. Zamena udžbenika novim treba da je takva da u punoj meri zadovolji zahteve novog vremena i novog poretka“.[28]

Izmene u novim izdanjima predratnih udžbenika istorije za narodne škole bile minimalne i da su uglavnom izvršene mehanički, izostavljanjem nastavnih jedinica koje se ne odnose na srpsku istoriju. U uvodima je kao predmet izučavanja navedena srpska istorija jer izučava istoriju srpskog naroda, a kao domovina je označena Srbija. Sav ostali sadržaj ostao je potpuno isti, uz ostalo i opisi ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno jugoslovenskog naroda (49,53%). Trеba imati u vidu da je istovremeno u javnosti stvaranje Jugoslavije osuđivano kao velika istorijska greška jer su se Srbi time odrekli svoje tradicije i u njoj se „utopili“.

Principi kojima su se rukovodile prosvetne vlasti pri pregledu udžbenika su bili u skladu sa opšim izrazito antikomunističkim konceptom propagandne akcije okupacione i kvislinške uprave. Antikomunistička akcija postala je stalna aktivnost kvislinške uprave i u školama, putem predavanja u školama, određivanjem tema za pismene sastave, kolektivnim odlascima na antikomunističke izložbe i javna predavanja. Antikomunistička predavanja su organizovana kako u prestonici, tako i u unutrašnjosti i na njima su govorili učitelji, nastavnici, pa i sam ministar prosvete.[29]

Glavnu ulogu u reformi nastave u novom duhu, odnosno prema zahtevima nemačkog okupatora, i dalje je imao Prosvetni odbor. Iz nekog razloga došlo je dužeg prekida u njegovom radu u jesen i zimu 1941/1942. Odbor se sastao tek 11.novembra 1941. kada su ponovo pročitani referati o udžbenicima i određeni su novi referenti za prispele udžbenike. Prosvetni odbor je zatim prekinuo rad koji je nastavljen tek 10. februara naredne godine. Iako je najavljivano obnavljanje rada Glavnog prosvetnog saveta, tek 17. aprila 1942. doneta je Uredba o Glavnom prosvetnom savetu.[30] I pored formiranja Glavnog prosvetnog saveta, Prosvetni odbor je nastavio sa radom i donosio je odluke iz delokriga Saveta. Formiranje Glavnog prosvetnog saveta i njegov sastav trebali su da budu potvrda da školska reforma ima najširu društvenu podršku, a računalo se i na propagandni efekat. Ovim je dokazivana blagonaklonost okupacionih vlasti koje su dozvolile inicijativu u reformisanju i modernizovanju škola u Srbiji.[31] Velikо prosvetnо veće je bilo glomazno i  neefikasno telo koje je održalo svoj prvi redovni godišnji sastanak tek 10.novembra 1943. Zadatke Glavnog prosvetnog saveta uglavnom su obavljali radni odbori, pri čemu im je najvažnija uloga bila pregledanje i odobravanje udžbenika, jer su u školama mogli da se koriste samo udžbenici koje je pregledao i preporučio Savet.[32]

Tokom leta 1942.Ministarstvo prosvete je vršilo pripreme za početak nove školske godine i posebno se bavilo pitanjem udžbenika. Predsednik Prosvetnog odbora Velmar-Janković je na sednici odbora 7.jula 1942. izneo razloge zbog kojih je doneta Uredba o ponovnom pregledu udžbenika osnovnih i srednjih škola i istakao sledeće: „Revizija izvršena prošle godine nije bila dovoljna, jer su odobreni i oni udžbenici koji po svom duhu, po svom kvalitetu, po svom autoru kao i po ostalim momentima ne udovoljavaju današnjim zahtevima škole i vaspitanja. Mnogi su udžbenici rasprodati i treba da se donese odluka o eventualnom doštampavanju ili preštampavanju, odnosno da se zabrani upotraba i prodaja a tako isto doštampavanje udžbenika koji ne odgovaraju današnjim prilikama./…/ O udžbenicima će referisati Odboru isti referenti koji su i prošle godine pregledali i ocenili udžbenike, sada pred plenumom, vodeći računa o napred istaknutim zahtevima“. Posle diskusije o udžbenicima, među njima i onih iz istorije, na sastancima Odbora 8.i 9.jula, završena je revizija svih udžbenika koji su odobreni za osnovne i srednje škole prethodne školske godine 1941/1942.[33] Ministar je odredio da se osim odobrenih udžbenika, ne sme upotrebljavati ni jedna druga knjiga „i nastavnici ne smeju ni u kom slučaju, upućivati učenike da kupuju i upotrebljvaju neodobrene knjige ili pomoćna nastavna sredstva“.[34]

Upravni štab vojnog zapovednika Srbije nije bio zadovoljan udžbenicima koji su korišćeni u srpskim osnovnim školama. Šef Upravnog štaba Turner je 3. septembra 1942. uputio ministru Joniću naređenje kojim se zabranjuje upotreba svih udžbenika istorije i zemljopisa za osnovne škole koje je on odobrio 21.jula 1942. Od zabrane Turner je izuzeo neke čitanke za osnovne i srednje škole, i odobrio je upotrebu samo tri srednjoškolska udžbenika istorije. Naglasio je pri tome da i ovi odobreni udžbenici mogu da se koriste samo te školske godine. „Dalja dozvola za narednu školsku godinu ne dolazi u pitanje. Stoga Vas molim da se postarate, kako bi se izdavanje novih udžbenika blagovremeno pripremilo.“[35]

Postupajući po Turnerovom naređenju, 9. septembra 1942. ministar Jonić je doneo odluku da se „prema ukazanoj potrebi“ njegova odluka o odobrenju udžbenika od 21.jula 1941.izmeni tako što se stavljaju van upotrebe u narodnim školama svi odobreni udžbenici istorije i zemljopisa.[36] Ministarstvo prosvete je uputilo naređenje svim okružnim načelnicima da se povuku naznačeni udžbenici iz upotrebe u narodnim školama. Do kraja februara 1943.sve škole su povukle ove udžbenike iz upotrebe, o čemu je pomoćnik ministra Velmar-Janković izvestio Upravni štab vojnog zapovednika Srbije 27.februara 1943.[37]

U skladu sa odlukom Ministra prosvete od 10.septembra 1942.odbor je izvršio radikalnu promena nastave u osnovnim školama. Uveden je novi predmet Otadžbina i naša prošlost u kojem je spojeno gradivo Narodne istorije i Zemljopisa. U predmetu Priroda i čovekov rad je spojeno gradivo iz predmeta Poznavanje prirode, Praktična znanja i umenja, Praktična poljoprivreda, Higijena, Domaćinstvo i Ručni rad. Odbor je smatrao da se time svodi „broj predmeta na najmanju meru, pa će i broj udžbenika biti manji“. Prema mišljenju Odbora, za ovaj plan  i program je trebalo izraditi opširnija metodička uputstva, kao i da se raspiše stečaj za izradu budućeg stalnog nastavnog plana i programa.[38] Novi nastavni plan i program za osnovne škole prihvaćen je na 45.sastanku Prosvetnog odbora održanom 29.decembra 1942. Ministar prosvete i vera Jonić je svojom odlukom od 30.januara 1943.propisao važenje ovog nastavnog plana i programa od početka školske 1943/1944.godine.[39]

Novi nastavni plan i program, a naročito program iz novog predmeta Otadžbina i njena prošlost, pokazivali su suštinu prosvetne reforme i njene ideološke osnove. Njima su konačno postavljeni srpski geografski i istorijski okviri za shvatanje prošlosti i sadašnjosti srpskog naroda u školama. Značaj koji je pridavan ovom nastavnom predmetu vidi se i po tome što je planom predviđeno da se predmet izvodi na 4 časa nedeljno u trećem razredu i na 6 časova nedeljno u četvrtom razredu. Znanja iz prošlosti predstavljana su na kolektivističkom principu uz naglašenu odgovornost pojedinca za narodnu zajednicu koja se posmatra kao narod-osoba. Srbija je prostor na kojem je do izražaja došao srpski narodni genije, koji je najpotpuniji izraz imao u narodnoj tradiciji. Upadljivo je da nedostaje opšteslovenski istorijski sadržaj što svakako treba povezati sa nemačkim neprijateljstvom prema panslovenstvu. Hronološki okviri su suženi, nema nastavnih sadržaja o životu u staroj postojbini, odnosno o Srarim Slovenoma, a izlaganje prošlosti se završava sa Prvim svetskim ratom. Traba naglasiti da nisu predviđeni posebni udžbenici za predmet Otadžbina i njena prošlost. Sadržaji ovog predmeta su uključeni u srpske čitanke za 3.i 4.razrad čime su istorijski i zemljopisni sadržaji predstavljeni uporedo sa sadržajima programa iz srpskog jezika.[40]

Prema Nastavnom programu, zadatak predmeta Otadžbina i njena prošlost je da učenik „stekne živu sliku svog zavičaja i, pomoću nje, cele srpske otadžbine. On treba da oseti povezanost između tla i svega što na njemu živi, kao i geografsku i istorijsku povezanost između pojedinih krajeva srpske zemlje. Učenik treba osobiti da upozna vezu između života svoga naroda i njegove rodne grude, i da na taj način doživi stvaralački rad njegov kao borbu sa prirodom i kao korišćenje njenih zakona. Kad učenik to oseti, on će steći poštovanje prema radu i ljubav prema svojoj otadžbini i narodu. Ova ljubav još više će se probuditi upoznavanjem običaja i predanja, kao i života i rada znamenitih ljudi iz narodne prošlosti. Na ovaj način u učeniku će se razvijati osećanje povezanosti sa zemljom svoga naroda i narodnom zajednicom kao i svest o ličnoj odgovornosti prema njima.“[41]

Nastavnim programom za treći razred učenik je trebao da stekne pre svega znanja o prošlosti svoga zavičaja, koji je shvaćen kao osnova za nova znanja.[42] Sadržaj istorijske nastave u četvrtom razredu osnovne škole je proširen i zasnovan je na izlaganju o prošlosti otadžbine. I u ovom razredu usko su povezani sadržaji iz zemljopisa i istorije, a jedan od zadataka je bio da se učenici upoznaju sa upravnom podelom otadžbine i nazivom njenih pokrajina.

Uporedo sa reformom osnovne škole, prosvetne vlasti su reformisale i višu narodnu školu, čiju broj je i do okupacije bio mali. Broj viših narodnih škola je ostao mali tako da je najveći deo učeničke populacije bio obuhvaćen jedino četvorogodišnjim školovanjem. Na početku školske 1942/1943. godine od ukupno 2.099 narodnih škola, bilo je 93,19 % četvororazrednih, 2% petorazrednih (sa jednim razredom više narodne škole), 3,35% šestorazrednih (sa dva razreda više narodne škole) i svih ostalih 1,24%.[43] U Srbiji je veoma mali broj škola imao posebno odeljenje i posebnog nastavnika za višu narodnu školu, a i njih je bilo uglavnom po velikim gradovima. Uobičajeno je bilo da su da su odeljenja viših narodnih škola spojena sa 3.i 4. razredom i da im je nastavu držao jedan nastavnik.[44]

Na osnovu mišljenja Glavnog prosvetnog saveta, ministar Jonić je 3.decembra 1942. propisao Privremeni nastavni program za višu narodnu školu koji je odmah stupio na snagu. Kao i u četvororazrednim osnovnim školama, i u višim narodnim školama istorija se izučavala zajedno sa zemljopisom u nastavnom predmetu Otadžbina i njena prošlost. Za ovaj predmet je određeno 4 časa nedeljno u prvom i 4 časa nedeljno u drugom razredu. U prvom razredu izučavala se zavičajna istorija, kao i sledeće obavezne teme: Značaj Svetog Save za srpsku crkvu i srpsku prosvetu, Srpsko carstvo, Kosovska etika i kosovski junaci, Uzroci propadanja srpskih država (sebičnost i nesloga velikaša), Uloga srpske crkve u istoriji srpskog naroda i stvaranje srpske države; Značaj narodne pesme i gusala u životu srpskog naroda; Dela znamenitih ljudi prvog i drugog ustanka. U drugom razredu više narodne škole tražilo se „proučavanje svih ostalih srpskih etničkih oblasti i zemlje u kojima Srbi žive. Kao i u prvom razredu, isticati istorijsku ulogu znamenitih ličnosti i vrednost pojedinih istorijskih događaja., proširujući gradivo iz prvog razreda; nastavu protkati štivom iz narodne književnosti, iz istoriskih i zemljopisnih knjiga, iz istoriskih romana, pripovedaka i istoriskih drama; učiti napamet pojedine lepše i važnije stavove junačkih narodnih pesama“.[45]

Turnerovim naređenjem od 3.septembra 1942.od ministra Jonića se tražilo da izvrši pripreme za izdavanje novih udžbenika. Prosvetni odbor je na svom sastanku 7.septembra 1942. doneo odluku da se „obrazuje komisija za izradu programa za narodne škole i za pripremu konkursa za udžbenike“, a određen je i sastav komisije.[46] Konkurs za izradu novih udžbenika za osnovne škole ministar prosvete je raspisao tek 5.februara 1943. Na čelo komisije za pregled i ocenu podnetih rukopisa postavljen je Vladimir Velmar-Janković i određen je rok za završetak rada, 30. juni 1943.[47]

Komisija za pregled primljenih rukopisa formirana je odlukom ministra 8.juna 1943. Prosvetni odbor je na svojoj 66. sednici održanoj 1.jula 1943.predložio spisak rukopisa koje treba nagraditi. Konkursom su dobijeni svi udžbenici za osnovne škole, osim za veronauku. To su bili sledeći udžbenici: Bukvar sa čitankom za I razred, Srpska čitanka za II razred, Srpska čitanka za III razred (Srpski jezik, Otadžbina i njena prošlost), Srpska čitanka za IV razred (Srpski jezik, Otadžbina i njena prošlost), Priroda i čovekov rad za III i IV razred i Račun i geometrija za III i IV razred ujedno.[48] Srpske čitanke za III i IV razred osnovnih škola autora Svetomira Milovanovića ministar Jonić je 31.jula 1944.preporučio za upotrebu i u narednoj, 1944/1945. školskoj godini.[49] To je bio jedan od poslednjih akata ministra Jonića uoči oslobođenja oktobra 1944.

Sve vreme okupacije je postojao razrađen mehanizam cenzure i kontrole izdavanje knjiga i školskih udžbenika., kako od okupacionih, tako i od kvislinških vlasti, donošeni su i novi propisi iz te oblasti. Vlada je 1.oktobra 1943.donela Uredbu o pregledu i zabrani knjiga kojom je ministar prosvete i vera ovlašćen „da u cilju zaštite nacionalnog duha podvrgne pregledu udžbenike, pomoćne knjige, naučna i književna dela itd., koja su objavljena ili budu objavljena a  koja mogu nepovoljno uticati na nacionalno i moralno vaspitanje srpske omladine i naroda“.[50] Nedićeva vlada je 29. oktobra 1943.donela Uredbu o osnivanju fonda za izdavanje udžbenika pri ministarstvu prosvete. U fondu su trebala da budu prikupljena sredstva koja će „poslužiti projektovanju, i izdavanju novih udžbenika za narodne, građanske, srednje, učiteljske i srednje stručne škole i nabavci nastavnih sredstava za ove škole“.[51]

Prosvetna reforma uklapala se u šire planove društvene reorganizacije koji su stvarani u kvislinškoj upravi. Njih je objedinjavao Srpski civilni plan čiju izradu je iniciralo Ministarstva prosvete i vera sredinom 1942. Kada su stručne škole prešle u nadležnost Ministarstva prosvete, ono je juna 1942.počelo pripreme za izradu opšteg prosvetnog plana za Srbiju.[52] Državnim prosvetnim planom je zaokružen koncept prosvetne politike u školama i okončana reforma prosvete, koja je trajala od leta 1941. Prema Polaznim tačkama za Državni prosvetni plan u okviru Srpskog civilnog plana, osnovne pretpostavke za njegovo ostvarenje su „da Srbi hoće da nastave svoj put u istoriji kao Srbi“ i da ne žele da napuste sledeće osnove svog istorijskog života: „hrišćanstvo i pravoslavlje; svetosavski duhovni put o njegov kulturni krug; patrijahalno shvatanje porodičnih i društvenih odnosa;junački stav u životu; poštovanje ciljeva naših predaka; čoveštvo sadržano u našem predanju na srpskom narodnom jeziku“.[53] Prema navedenim Polaznim osnovama, Državni prosvetni plan imao bi tri dela: administrativni, kulturno-politički i školski. „Školski ili nastavni plan opet, starajući se o obrazovanju srpskog čoveka, treba da nam odgovori, i neprestano i svestrano da odgovara na pitanje: kakvog čemo srpskog čoveka vaspitati? Treba dakle pre svega odgovoriti na to kakav nam srpski čovek treba, i zašto nam takav treba pa onda utvrditi i to kakve su nam sve škole, kakvi nastavnici i kakvi vaspitanici potrebni. Tu se vidi najbolje koliko je čitav problem naše prosvete prvenstveno problem snalaženja, orjentacije. Jer, izvesno je da nam treba drugi tip Srbina pre svega drugi tip omladinca nego što je onaj koji se razvijao u ne mnogo budnom razdoblju posle 1918. Kakvo iskustvo nas dovodi do ovog tvrđenja? Prvo, iskustvo da je ideja o ciljevima srpske narodne zajednice kod našeg čoveka posle 1918 bila pogrešna. Drugo, iskustvo da je svest o odgovornosti našeg čoveka prema srpskoj narodnoj zajednici bila u prošlom periodu nedovoljna. Treće, iskustvo da je osećanje opasnosti koje su Srbe od 1918 počele na ovamo počele okružavati i i u nama samima nastanjivati se bilo pomućeno kod našeg čoveka./…/Zbog svega toga ni u javnom životu, i samim tim ni u nastavi, u školi nije mogao biti formiran onaj tip mladog Srbina koji bi se celim svojim životom posvetio i odgovorio ciljevima srpske narodne zajednice u punoj svesti opasnosti kojima je ona izvrgnuta i bez obzira na to da li ta zajednica povremeno živi u sadržavnom životu sa drugim narodima“.[54]

U okviru izrade projekta Državnog prosvetnog plana izrađena su Opšta i osnovna načela reformovane srpske škole. „I Srpska škola počiva na načelu srpskog nacionalnog i evropskog vaspitanja. Cilj reforme je da isključi pretežno internacionalni karakter bivše jugoslovenske škole, koji je davao ’opšte čovečansko’ tj. rasplinuto školovanje u kome su gospodarili: suvišna intelektualnost i neodređena etika ’tolerantnosti i humaniteta’ tj. pretežno laičko-masonski elementi. Isto tako, na mesto ’opšte religioznosti’ ima da se sprovede određeno pravoslavno svetosavsko negovanje vere i crkvenosti. II Opšti cilj je, prema tome, obrazovati i vaspitati mladog srpskog čoveka i mladu srpsku devojku u čisto srpskom nacionalnom duhu kao odgovorne i radne članove narodne zajednice na srpskom životnom prostoru u evropskoj zajednici./…/Načelo reformovane nastave je odterećivanje isključivo intelektualnog obrazovanja i pojačavanje radnog karaktera, tako da se celokupna nastava okreće oko čvrstog srpskog radnog nacionalnog jezgra./…/ IV Iz poremećene hijerarhije vrednosti prošle epohe imaju se vaspostaviti načela hijerarhičnih vrednosti: Boga, porodice, srpske narodne zajednice, srpskih narodnih predanja, izvučenih iz utemeljene srpske kulture i prošlosti. Škola ne daje ’dobrog čoveka uopšte’, nego ’aktivnog člana srpske narodne zajednice’ koji je kao takav i dobar član evropske zajednice i dobar čovek. V  U pogledu pitanja tzv. Klasičnog obrazovanja srpska škola ima da se temelji na srpskoj nacionalnoj klasičnosti. Srpska klasika /je…/ zbir vrednosti prave srpske kulture, zasnovane Svetim Savom. Primeri za čojstvo i junaštvo, vbiteštvo i domaćinstvo srpsko dolazi iz dubine srpske narodne duše, iskazane u njenom narodnom poetskom stvaralaštvu i oplemenjene svetosavskom pravoslavnom misli.“[55]

Državni prosvetni plan je uobličen u jesen 1943. Prema Projektu ovog plana objavljenog decembra 1943, predviđeno je obavezno osnovnoškolsko obrazovanje u trajanju od šest godina. Ono je ubuhvatalo četiri razreda osnovne škole i dva razreda više narodne škole. „Cilj osnovnih škola je da našem narodu pruže osnovnu pismenost, to jest da nastavom i vaspitanjem spremaju učenike za moralne, odane, aktivne članove državne, narodne i društvene zajednice; da šire prosvetu u narodu./…/ U osnovnoj školi predaju se ovi predmeti: nauka o veri s moralnim porukama; srpski jezik; Otadžbina i njena prošlost; priroda i čovekov rad; račun i geometrija; pevanje; telesne vežbe i dečje igre.“ Višu narodnu školu pohađali bi đaci koji nisu nastavljali dalje školovanje. „Cilj viših narodnih škola je da prošire učenikovo znanje stečeno u osnovnoj školi i da mu daju potrebna uputstva za praktičan život.“ Kritikovan je koncept viših narodnih škola (u Kraljevini Jugoslaviji) koje su trajale 4 godine jer su predugo seosku decu odvajale od poslova. Predmeti u višoj narodnoj školi su bili sledeći: nauka o veri s moralnim poukama, srpski jezik, Otadžbina i njena prošlost, račun sa geometrijom, građanske i moralne pouke, privreda sa domaćinstvom, zadrugarstvo, pouke o zdravlju, ručni rad  i crtanje, pevanje i telesne vežbe.[56]

Jedan od osnovnih problema sa kojim se suočavala reforma obrazovanja u okupiranoj Srbiji bila je velika nepismenost. Ministarstvo prosvete je početkom juna 1942. objavilo rat nepismenosti i najavilo ambiciozan plan opismenjavanja. Isticano je da je „bar 59 % srpskog seoskog življa iznad 10 godina starosti još i danas nepismeno. U stvari stanje je još gore.Ako se uzme ne onaj koji ume da čita , ili ne čita, nego onaj koji stvarno nešto čita, onda se broj nepismenih u našem narodu zacelo penje i do 90%.“ Ministarstvo prosvete je tražilo da učitelji svuda gde je to moguće otvore analfabetske tečajeve. Ukoliko oni „pravilno shvate svoju osnovnu dužnost prema narodu, možemo se nadati da će nepismenost u srbiji biti skinuta s dnevnog reda najdalje u toku dve do tri godine.“[57]

U radu na Srpskom civilnom planu, ocenjeno je da se srpska kulturno-prosvetna politika zasniva na pretežno agrarnom karakteru zemlje i da mora da vodi računa pre svega o interesima srpskog seljaštva koje je uvek bilo „glavni izvor srpske radne i duhovne snage i srpske nacionalne misli.“ Konstatovano je vrlo nepovoljno stanje narodne pismenosti i ocenjeno da „problem prosvećenosti srpskog seljačkog naroda pretstavlja glavni zadatak nove reforme i reorganizacije prosvetno školskog sistema u Srbiji“. Prema podacima za 1931.godinu, Srbija je imala 59 nepismenog stanovništva, od togs 80,7% u Kosovskoj oblasti  i 22,5% u Banatu. Iako je pismenost do rata povećana za 7-8%, i dalje je bila nepismena polovina stanovništva. „Stoga će jedan od glavnih problema naše budućnosti biti rad na narodnom prosvećivanju, koje pretstavlja osnovu duhovne i materijalne kulture“. Prosečno je jedna škola dolazila na 2.008 stanovnika što je bilo najmanje i u odnosu na balkanske i podunavske države. Zbog toga se tražilo plansko osnivanje novih narodnih škola.[58]

U analizi stanja narodne pismenosti i odnosa između broja naseljenih mesta i broja osnovnih škola, iznet je podatak da prosečno na nešto manje od tri naseljena mesta dolazi jedna osnovna škola. Taj odnos je bio još nepovoljniji ako se ne uračunaju gradovi sa više osnovnih škola, pa je bilo planinskih krajeva u kojima je jedna škola dolazila na svako osmo ili deseto selo. Ipak, ni sam Beograd nije imao dovoljno osnovnih škola jer su na 295.718 stanovnika na dan 24.juna 1942. dolazile svega 34 osnovne škole.[59] Projektom Državnog prosvetnog plana umesto dotadašnjih 2.155 osnovnih škola predviđeno je ukupno 3.224 škola što je bilo povećanje od 1.111 škola. Kako je predviđeno obavezno šestogodišnje školovanje, broj viših narodnih škola trebalo je višestruko uvećati; umesto tadašnjih 250, trebalo je da bude ukupno 3.061 viša narodna škola, što je bilo povećanje od 2.811 škola.[60] To su svakako bile potpuno nerealne projekcije, čak i za blisku budućnost.

 

Rezime

Dr Dragica Koljanin, U službi ,,novog poretka”. Osnovno školstvo i udžbenici istorije u Srbiji (1941-1944)

 

Prosvetna politika u Srbiji je bila jedno od sredstava za ostvarivanje ciljeva okupacije u skladu sa ideološkim i političkim ciljevima nacističke Nemačke. Posebno važnu ulogu su imali osnovna škola i udžbenici istorije. Posle uspostavljanja srpske kvislinške uprave počele su organizacione pripreme za stvaranje novog koncepta obrazovanja i školovanja, od osnovnog do najvišeg. Obavezno osnovno obrazovanje trajalo je četiri godine uz dve godine više narodne škole, čime je napušten koncept obaveznog osmogodišnjeg školovanja uveden u Kraljevini Jugoslaviji 1929. Ključnu ulogu u reformi školskog sistema imali su Velibor Jonić ministar prosvete u vladi Milana Nedića od oktobra 1941.i njegov zamenik predsednik Prosvetnog odbora Vladimir Velmar-Janković. Zamena udžbenika novim treba da je takva da u punoj meri zadovolji zahteve „novog poretka“ u skladu sa opšim izrazito antikomunističkim i antiliberalnim ideološkim konceptom okupacione i kvislinške uprave. Novi nastavni plan i program za osnovne škole usvojen je 29.decembra 1942. Ministar prosvete i vera Jonić je svojom odlukom od 30.januara 1943.propisao važenje ovog nastavnog plana i programa od početka školske 1943/1944.godine

Novi nastavni plan i program, a naročito program iz novog predmeta Otadžbina i njena prošlost pokazivali su suštinu prosvetne reforme i njene ideološke osnove. Njima su konačno postavljeni srpski geografski i istorijski okviri za shvatanje prošlosti i sadašnjosti srpskog naroda u školama. Vlada generala Nedića sve vreme svoga delovanja je strogo kontrolisala izdavanje knjiga i školskih udžbenika. Iako je postojao razrađen mehanizam cenzure i kontrole, kako od okupacionih, tako i od kvislinških vlasti, donošeni su i novi propisi iz te oblasti. Vlada je 1.oktobra 1943. donela Uredbu o pregledu i zabrani knjiga, a 29. oktobra 1943. Uredbu o osnivanju fonda za izdavanje udžbenika pri ministarstvu prosvete.

Državnim prosvetnim planom, kao delom Srpskog civilnog plana, zaokružen je koncept reforme prosvetne politike u školama što je bilo u skladu sa naporima da se Srbija uključi u „novi poredak“.

 

 

 

 

 

*Tekst je nastao na osnovu  istoimenog članka  objavljenog   u časopisu  Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Odseka za istoriju  Istraživanja, br 21, Novi Sad 2010,395-415.

[1] Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu 1939-1945, Beograd 1992, 111.

[2] Isto, 113-114, 118-120,132.132-136.

[3] Slobodan Milošević, Izbeglice i preseljenici na teritoriji okupirane Jugoslavije 1941-1945, Beograd 1981.

[4] Bekanntmachung für das besetzte jugoslawische Gebiet/Објава за заузету југословенску територију, Verordnungsblatt für besetzte jugoslawische Gebiet/Службени лист за заузету југословенску територију, No.1 im Fielde, 1941, 2-4.

[5] Саопштење о издатим правним прописима од немачких војних заповедника, Verordnungsblatt für besetzte jugoslawische Gebiet/Службени лист за заузету југословенску територију, No.2, 12-13.

[6] Walter Manoschek, ‘Serbien is judenfrei’. Militärische Besatzungspolitik und Judenvernichtung in Serbien 1941/42, München 1993; Бранислав Божовић, Страдање Јевреја у окупираном Београду 1941-1944, Београд 2004; Milan Koljanin, Nemački logor na Beogradskom sajmištu 1941-1944, Beograd 1992.

[7] Muharem Kreso, Njemačka okupaciona uprava u Beogradu 1941-1944, Beograd 1979, 72-73.

[8] Referat dr Haralda Turnera komandantu Jugoistoka generalu Leru, 29.avgust 1942, Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom I, knjiga 4, 264-268 (dalje: Zbornik NOR).

[9] Verordnungsblatt des Militärbefehlshabers in Serbien/Лист уредаба Војног заповедника у Србији, 15, Београд 18 јули 1941, 134-135.

[10] Велибор Јонић, „Свети Сава као творац српског национализма“, Српски народ, 3, 23.јануар 1943, 1; Бојан Ђорђевић, Српска култура под окупацијом, Београд 2008, 15-18.

[11] „Верски празници и верске дужности наставника и ученика“, Гласник, Службени лист Српске православне цркве, бр.15, 1 децембар  (18 новембар) 1942, 87.

[12] Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji. Kvislinška uprava 1941-1944, knjiga druga(1943-1944), Beograd 1979,99-102.

[13] Arhiv Srbije, Beograd, (dalje:AS), fond Ministarstvo prosvete Srbije 1941-1944, G-3, f-281, Izveštaj Ministarstva prosvete 20.oktobar 1941. Prema jednom drugom izvoru, u školskoj 1941/1942.godini bilo je svega 2.042 osnovne škole; AS, G-3, f-15.

[14] Prosvetni glasnik, 11-12, novembar-decembar 1943, 418.

[15] AS, G-3, f-10.

[16] Vojni arhiv, Beograd (dalje: VA), fond Nedićeva arhiva (dalje: Nda), k-34 a, reg.br.35/1-4, Ministarstvo prosvete , Odeljenje za narodne škole, Opštem odeljenju, Kancelariji za zarobljenika, Šbr.35900, Beograd, 29.oktobra 1942.

[17] Министарство просвете, Одељење за народне школе, III бр.32775, 20 август 1941, Размештај учитеља, Службене новине, бр.100-А, 22 август 1941, 7; Ministarstvo prosvete, Odeljenje za narodne škole, Beograd, 5 septembar 1941, Razmeštaj učitelja, Службене новине, бр.105, Beograd, 9 septembar 1941, 17.

[18] Службене новине, бр.95, 6 jul 1941.

[19] AS, G-3, 16-52/42; isto, 41-57/42.

[20] AS, G-3, f-612, Ministarstvo prosvete, Odeljenje za narodne škole, Izvanrednom komesaru za personalne poslove, Pov.III br.1233 i 1234, Beograd, 21oktobra 1942. Ovim aktom Ministar prosvete Jonić je obavestio komesara Dinića da je dvoje učitelja uhapšeno u Banatu »zbog komunističkih radnji« i upućeno u koncentracioni logor na prinudni rad do kraja rata. Rešenjem komesara od 20.aprila 1943.oni su otpušteni iz službe.

[21] Isto. Učitelj narodne škole u Donjoj Sugubini je odlukom Ministra prosvete 31.oktobra 1942.stavljen na raspoloženje bez prava na prinadležnosti zato što je »istaknuti i aktivni pomagač odmetnika iz pokreta Draže Mihailovića«.

[22] Љубинка Шкодрић, Министарство просвете и вера у Србији 1941-1944. Судбина институције под окупацијом, Београд 2009, 69-76; 165-170; Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji. Kvislinška uprava 1941-1944, knjiga prva (1941-1942), Beograd 1979, 46-70; Слободан Керкез, Друштво Србије у Другом светском рату 1941-1945, Ниш 2004, 393-398.

[23] Службене новине, br.115, 14.oktobar 1941; Ново Време, 8.октобар 1941; Љ. Шкодрић, Министарство просвете и вера у Србији 1941-1944, 166-175.

[24] Службене новине, br.87, 9 juli 1941, 7.

[25] AS, G-3, Glavni prosvetni savet, f-6, r -1/1941.

[26] AS, G-3, Glavni prosvetni savet, f-2, r-31/1941, Ivod iz zapisnika redovnih sastanaka Prosvetnog odbora od 7 jula 1941 godine do 25 septembra 1942 god.  Na sastanku od 14.jula, dr Alojz Šmaus, lektor za nemački jezik na Univerzitetu i sekretar Nemačkog naučnog instituta, je izneo stav »da bi bilo potrebno da se u našim čitankama uspostavi veza sa nemačkim narodom«.

[27] To su bili udžbenici Radiše Stefanovića za 3.i 4.razred, Stevana i Desanke Karadžić za 3.i 4..razred, Đorđa Lazarevića i Riste Rakočevića za 3.i 4.razred, Dušana Price za 3.i 4.razred, zatim narodne istorije za 3.i 4.razred Mihaila Jovića, Živorada Đorđevića i Dragoslava Stanjakovića, narodna istorija za 3.razred Mirka Dragovića i Save Pavićevića, istorije za 3.i 4.razred od Milana Kostića i Mateje Ljujića, zatim istorije Jugoslovena za 3.i 4.razred od Dragoljuba Ilića, Mirka Dragovića i Save Pavićevića i istorija Jugoslovena za 3.i 4.razred Miloša Matovića, kao i istorija Jugoslovena za 1.razred viših narodnih škola Predraga Stojakovića. Na spisku preporučenih udžbenika bile su i istorije za 3.i 4.razred Radosava Markovića i Tomaša Markovića, zatim Predraga Stojakovića i istorija za 3.razred osnovnih škola Borivoja josimovića i Jovana Malezanovića.

[28] AS, G-3, f-52, 199/1941.

[29] AS, G-3, f-611, Načelstvo sreza kolubarskog, Ministarstvu prosvete, Odeljenju za narodne škole, Antikomunistička predavanja u školama sreza kolubarskog, Lazarevac, 10 maja 1942.

[30] АС, Г-3, Главни просветни савет, ф-2, р 217/1944, Уредба о Главном просветном савету, М.С.бр. 1584, 17 април 1942; Службене новине,39, 15.maj 1942, 6-7.

[31] Владета Тешић, Милан Мирковић, Срећко Ћунковић, Раде Вуковић, Сто година Главног просветног савета Србије 1880-1980, Београд 1980, 140.

[32] „Правилник о пословању Главног просветног савета“, Службене новине, 62, 25.август 1944; „Образовање новог Главног просветног савета при Министарству просвете и вера и прво редовно заседање Великог просветног већа Главног просветног савета“, Просветни гласник, 11-12, новембар-децембар 1943, 383-386; Љ. Шкодрић, Министарство просвете и вера у Србији 1941-1944, 80-83.

[33] АС, Г-3, Главни просветни савет, ф-2, р 31/1942.

[34] АС, Г-3, ф-8, Главни просветни савет при Министарству просвете, С.бр.137, 21.јул 1942; „Одлука Министра просвете о употреби уџбеника у народним школама за школску 1942/43 годину, Службене новине, 61, 31 јули 1942, 12-13.

[35] AS, G-3, f-8, Opunomoćeni i komandujući general u Srbiji, Zapovednik Srbije, Upravni štab, Ministru prosvete, Dn.br.3989/42-V, Beograd, 3. IX 1942.

[36] Службене новине, 73, 11 septembar 1942, 11.

[37] AS, G-3, f-8, Ministarstvo prosvete i vera, Glavni prosvetni savet, Upravnom štabu, S.br.197, 27.februara 1943.

[38] AS, G-3, f-6, Predsednik Radnog odbora, Ministru prosvete, Beograd, 5.XII 1942.

[39] Наставни план и програм за основне школе на територији Србије, Београд 1943, 3.

[40] „Извештај о раду Просветног одбора и преглед рада Минисарства просвете и вера“, Просветни гласник, 11-12, новембар-децембар 1943, 418.

[41] Наставни план и програм за основне школе на територији Србије, 7-8.

[42] Isto, 8-9.

[43] АС, Г-3, Главни просветни савет, ф-10.

[44] АС, Г-3, Главни просветни савет, ф-8, р 344/1943, Generalni sekretar Glavnog prosvetnog saveta, Odeljenju za osnovno obrazovanje, O.br.359, Beograd, 31. mart 1943.

[45] АС, Г-3, Главни просветни савет, ф-8, р 44/1942.

[46] АС, Г-3, Главни просветни савет, ф-2, р 31/1942.

[47] АС, Г-3, Главни просветни савет, ф-14, р-450/1943; Службене новине, 11, 9 фебруар 1943. Za izvršenje ovog zadatka Glavni prosvetni savet je zatražio vanredni kredit od 2,990.000 dinara; AS, G-3, f-8. Taj kredit je kasnije i odobren; AS, G-3, f-14, r-340/1943.

[48] Prve nagrade za čitanke III i IV razreda nisu dodeljene. Druga nagrada za čitanku 3.razreda dodeljena je rukopisu Svetomira D. Milovanovića. Za čitanku 4.razreda drugu nagradu je dobio rukopis Svetomira D. Milovanovića, a treću nagradu rukopis Nedeljka Narandžića; AS, G-3, f-14, r-340/1943.

[49] АС, Г-3, Главни просветни савет, ф-23.

[50] Службене новине, 79, 8.oktobar 1943.

[51] Службене новине, 95, 3.децембар 1943,; АС, Г-3, Главни просветни савет, ф-20, р-273/1943.

[52] АС, Г-3, Главни просветни савет, ф-13, p 2/1942, Raspis O.br.10720 Ministarstva prosvete upućen svim  ministarstvima, komorama, glavnom savezu zemljoradničkih zadruga i naučnim ustanovama, Beograd, 24.jun 1942.

[53] VA, Nda, k-35, reg.br. 4/2-1.

[54] Isto, reg.br. 4/2-3, 4.

[55] АС, Г-3, Главни просветни савет, ф-13.

[56] АС, Г-3, Главни просветни савет, ф-8, p 298/1943; „Државни просветни план (Извештај Генералног секретара Главног просветног савета Војина Драмушића)“, Просветни гласник, 11-12, новембар-децембар 1943, 439-440.

[57] „Рат непосмености“, Ново Време, 3.јун 1942.

[58] АС, Г-3, Главни просветни савет, ф-15

[59] АС, Г-3, Главни просветни савет, ф-8.

[60] „Извештај о раду Просветног одбора и преглед рада Министарства просвете и вера“, Просветни гласник, 11-12, новембар-децембар 1943, 468.