Predistorija antikomunizma i antisemitizma srpskih kvislinških vlasti u Drugom svetskom ratu

Olivera Milosavljević

„Sa merodavne strane saopštava se da je danas streljano 13 funkcionera komunističkog pokreta i Jevreja zbog pripreme akata nasilja i sabotaže. Skreće se pažnja na to da će dalji, pa i najmanji pokušaji izvršenja akata sabotaže i nasilja, naići na još oštrije mere.“

(Novo vreme, 6. jul 1941.)

 

„I pored opomene, učinjene tek pre dva dana, i dosadašnjih strogih protivmera, neodgovorni komunističko-jevrejski protivnarodni elementi pokušali su noćas da izvrše dela sabotaže na javnim postrojenjima na teritoriji grada Beograda. Zbog toga je danas streljano 16 istaknutih komunista i jevreja.“

(Novo vreme, 18. jul 1941.)

 

„I pored ponovljenih opomena i preduzetih mera, komunističko-jevrejski elementi nesvesni svoje odgovornosti, nastavljaju svoju razornu delatnost. […] Na osnovu događaja poslednjih dana streljani su 28 jula 1941 ujutru u Beogradu 122 jevreja i komunista.“

(Novo vreme, 29. jul 1941.)

Ove javne objave iz ratnog vremena predstavljaju minijaturni isečak iz opšte slike identifikacije komunista (partizana) i Jevreja koju je proizvodila kvislinška vlast u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata. Razlozi ove identifikacije su bili mnogostruki. Ona je predstavljala nastavak ranije prisutne propagande kojom su u međuratnoj Jugoslaviji (kao i u čitavoj međuratnoj Evropi) pravdani i umnožavani istovremeno prisutni antisemitizam i antikomunizam. Novi dodatni impulsi su došli od same kvislinške vlasti koja je, podržavajući Treći Rajh i očekujući njegovu pobedu u ratu, potvrđivala da su nacistički neprijatelji i njeni neprijatelji, a to su pre svega bili, komunizam kao prvi ideološki i jevrejstvo kao prvi „biološki“ neprijatelj.

Iako vremenski starija, neposredna predistorija ove identifikacije može se pratiti od dolaska Hitlera na vlast u Nemačkoj koji je obezbedio uspon fašizma u svetski pokret . Gotovo sve evropske zemlje dobile su sopstvene fašističke grupacije, a mere protiv Jevreja uz ugrožavanje njihovih elementarnih prava, čak i tamo gde fašisti nisu bili na vlasti, se višestruko umnožavale. Ograničenje za prijem Jevreja koji su pred nacizmom napuštali Nemačku i uvođenje numerus clausus za jevrejske đake i studente, bile su prve antijevrejske mere sprovođene u delu evropskih zemalja.

U ovom procesu ni Jugoslavija nije bila izuzetak. Rad profašističkih i antisemitskih grupa bio je omogućen stavom državnih vlasti, njihova antisemitska štampa i publicistika su slobodno izlazili, a krajem tridesetih godina i sama država je izašla u susret njihovim odranije prisutnim zahtevima da se spreči ulazak jevrejskim izbeglicama iz delova okupirane Evrope. Pred rat je donela i diskriminatorske antisemitske uredbe, među kojima i onu kojom je i u Jugoslaviji uveden numerus clausus.

Iako je među konzervativcima malo autora bilo spremno da istupi sa otvoreno antisemitskih pozicija, to ne znači da antisemitizam nije bio prisutan. Naprotiv, čak je i redovno verbalno odricanje od antisemitskih primisli sadržavalo pritajeni antisemitizam u prividno objektivnom opisu jevrejskih „osobina“, u zahtevima da se spreči njihov dolazak u zemlju, u optužbama za nelojalnost prema državi, u redovnim upozorenjima upućivanim Jevrejima da svojim ponašanjem „ne izazivaju“ antisemitizam, i u krajnjoj liniji, u obeležavanju samih Jevreja odgovornim za pojavu antisemitizma u svetu. Karakteristična je bila i intencija da se unutrašnji antisemitizam pravda otporom „samo“ prema „germanskim Jevrejima“ kao nosiocima nemačkog duha, a da se pri tom potpuno zanemaruje činjenica njihovog progona upravo iz Nemačke.

Posle dolaska prvog malog broja emigranata iz Nemačke jevrejskog porekla, 1933. gotovo trenutno, u domaćim konzervativnim i desničarskim krugovima je ispoljeno nepoverenje prema njima, češće pod opštom oznakom nepoverenja prema „strancima“, ređe sa otvoreno antisemitskih pozicija. Drugim rečima, „pošast“ koja je dolazila od prisustva Jevreja, podrazumevala se i tretirala kao činjenica, pa su konzervativci i u Jugoslaviji, kao i drugde po svetu, bili spremni da verbalno osude Hitlerovo proganjanje Jevreja, ali samo pod uslovom da oni ne potraže pomoć u njihovoj sredini.

Početkom novembra 1933, ubrzo posle prijema manjeg broja nemačkih Jevreja u zemlju, u Senatu je podneta interpelaciju o ovom problemu. Pošlo se od nepotvrđene vesti da je jugoslovenska vlada dala dozvolu za useljenje i trajni boravak u zemlji grupi od 350 izbeglih jevrejskih porodica. Zahtev za sprečavanje doseljenja nemačkih Jevreja obrazlagan je tvrdnjom da postoji suštinska razlika između Jevreja Sefarda i Eškenaza, u korist prvih. Tvrdilo se da nasuprot „domaćim“ Jevrejima Sefardima, „germanski Jevreji“ Eškenazi nisu uspeli da se asimiluju „sa autohtonim slovenskim življem“, već su mu ostali tuđi „po jeziku, mentalitetu i aspiracijama“, da su nosioci „pangermanske kulturtregerske“ misije na Balkanu i „oslonac protivnarodnih režima“. Zato je traženo da se ne odobri dozvola trajnog boravka „germanskim Jevrejima“. Odgovarajući na interpelaciju, Ministar unutrašljih dela Živojin Lazić je naveo da je odobren azil manjem broju nemačkih emigranata jevrejskog porekla, ali da nije odlučivano o trajnosti njihovog zadržavanja, kao ni o pitanju državljanstva, sa obrazloženjem da i oni svoj boravak smatraju privremenim i da žele da nastave put u Palestinu. Naveo je da u tom trenutku u Jugoslaviji boravi oko dvesta emigranata, dok je njih šest stotina već otputovalo dalje.

Senator i vrhovni rabin dr Isak Alkalaj je primetio da je nacionalsocijalizam iz Nemačke i u Jugoslaviji proizveo govor protiv Jevreja čak i u Beogradu, gde „niču novi listovi i brošure u kojima se po Hitlerovom receptu rečima i karikaturama vređaju i omalovažavaju Jevreji“ i obeležavaju „kao štetni po državu“. Alkalaj je izneo podatke prema kojima je u tom trenutku u Jugoslaviji bilo ukupno 202 useljenika Jevrejina, od kojih je samo njih 93 na teretu jevrejskih humanih institucija, pri tom privremeno nastanjenih. Ostalih 109 izbeglica su imućni građani koji traže mogućnost da svoj kapital investiraju u zemlji. Alkalaj je insistirao da između i Sefarda i Eškenaza nema razlike i da su svi lojalni podanici države. S druge strane, podnosilac interpelacije je ponovio da „ne treba dozvoliti da se jevrejski elemenat u našoj državi dalje množi, jer u ovom broju, u kojem su danas, ne pretstavljaju nikakvu opasnost, a docnije, u većem broju, mogu eventualno biti od štete“.

Istovremeno, u konzervativnoj i desničarskoj štampi antisemitski sadržaji su se umnožavali. Pojedine novine su sa više ili manje otvorenosti istupale sa antisemitskih pozicija, često se prikrivajući iza ispoljavanja nepoverenja i neprijateljstva prema „strancima“ generalno, optužujući ih za neprijateljsku i antidržavnu aktivnost, ali ne ostavljajući dilemu da je reč o eufemizmu korišćenom primarno za Jevreje. Oni su se mogli prepoznati u izmišljenim imenima „neprijatelja-stranaca“ i u stereotipnom opisu njihovih „osobina“. Tokom ovih godina više puta su izdati i „Protokoli sionskih mudraca“ i reprintovana starija domaća antisemitska literatura, dok su jevrejske opštine bezuspešno pokušavale da kod državnih vlasti izdejstvuju njihovu zabranu.

Karakteristična teza kojom je često potkrepljivan antisemitizam, bila je ona o sprezi komunizma i jevrejstva koja je postala gotovo stereotip podrazumevan čak i od dela protivnika antisemitizma. I pored uočavanja kontroverznosti i nelogičnosti ovakve argumentacije, u konzervativnim i profašističkim krugovima ona je i dalje predstavljala temelj opisa jevrejskog „problema“. Tvrdilo se da je u svakoj otkrivenoj komunističkoj organizaciji primećivan „napadno veliki procenat“ članova bogatih jevrejskih porodica, netačno je navođeno da se pregledom presuda Suda za zaštitu države potvrđuje da je među osuđenima za komunizam „najviše jevrejskih imena“, Jevreji su obeleženi kao „najrevnosniji komunistički agitatori“, izdavači marksističkih knjiga, finansijeri marksizma, pomagači „separatista svih boja“.

U strahu od komunizma i otvorenoj mržnji prema Jevrejima, Dimitrije Ljotić je npr. čak i Hitlera proglasio samo pionom u njihovim rukama, tvrdeći da tvorac i organizator „drame čovečanstva“ nije jedan čovek, već „jedna kolektivna ličnost“, jedan od „najneobičnijih naroda na svetu“ čija je duša puna „zlobe i pakosti“. Navodio je da je „svaki rat i svaka revolucija na štetu evropskih hrišćanskih naroda, a na korist jevrejskog naroda“, da su jevrejsko delo i Versajski mir, i Društvo naroda, i Narodni front, i socijalizam, i ateizam, i materijalizam, i klasna borba, i posebno, revolucija 1917. u Rusiji kojom su Jevreji stvorili „tvrđavu svetske revolucije“ pomoću koje će doći do ostvarenja svog „pedesetvekovnog sna o vladavini nad celom zemljom i svim narodima“.

Uz uspon fašističkih organizacija i antisemitske propagande, i sama državna vlast je od kraja tridesetih godina dala svoj doprinos ograničavanju prava Jevreja. Da nije u pitanju bio stav pojedinih listova i autora, već da je zazor prema doseljavanju Jevreja i ograničavanju slobode već prisutnih, postajao vremenom i državna politika, svedoči govor koji je održao 1938. Ministar prosvete Anton Korošec. Osvrćući se na „jevrejsko pitanje“, tvrdio je da ono u Jugoslaviji ne postoji, ali i da, u vezi sa doseljavanjem Jevreja iz drugih zemalja, „nijedna država na svetu u današnjim prilikama ne želi, da se broj njenih manjina poveća“, pa se tog „vrlo trezvenog stanovišta“ drži i Kraljevina Jugoslavija. List Vreme je 1938. preneo demanti zvaničnika da se protiv Jevreja i u Jugoslaviji priprema specijalni zakon sa obrazloženjem da ne postoje razlozi za to. Veoma brzo, međutim, takvi „specijalni zakoni“ su doneti.

Antisemitizam je uzdignut na državni nivo kada je uvedena pravna diskriminacija Jevreja. Septembra 1940. su obnarodovane dve uredbe koje su se odnosile na Jevreje. Prva je bila Uredba o merama koje se odnose na Jevreje u pogledu obavljanja radnja sa predmetima ljudske ishrane. Članom 1 je predviđeno da se „trgovačke radnje koje se bave prometom na veliko sa predmetima ljudske ishrane“ podvrgavaju reviziji „ako su imaoci radnja Jevreji“, a poslednjim članom je određeno da od dana stupanja na snagu ove Uredbe „neće se izdavati Jevrejima ni društvima sa kapitalom Jevreja ovlašćenja kao ni dozvole za obavljanje trgovačkih radnji sa predmetima ljudske ishrane na veliko“.

Druga je bila Uredba o upisu lica jevrejskog porekla za učenike univerziteta, visokih škola u rangu univerziteta, viših, srednjih, učiteljskih i drugih stručnih škola. Članom 1 je predviđeno da se na univerzitete, visoke škole u rangu univerziteta, više, srednje, učiteljske i druge stručne škole može upisati „samo određen broj učenika jevrejskog porekla“, koji će se odrediti tako da prema broju ostalih učenika bude „u onoj razmeri u kojoj se nalazi broj državljana jevrejskog porekla prema broju ostalih državljana“. Uredbe su potpisali predsednik Ministarskog saveta i zastupnik Ministra unutrašnjih poslova, Dragiša Cvetković i potpredsednik dr Vladko Maček.

Nacistička okupacija aprila 1941. samo je nastavila ovaj sled. Ubrzo pošto je juna 1941. vojni zapovednik u Srbiji objavio Naredbu koja se odnosi na Jevreje i Cigane, kvislinška vlada Milana Nedića je donela čitav niz uredbi sa antisemitskom sadržinom (Osnovnu uredbu o univerzitetu, Uredbu o uvođenju nacionalne službe za obnovu Srbije, Uredbu o ustrojstvu srpske državne straže, Uredbu o pripadanju imovine Jevreja u Srbiji, Uredbu o uređenju filmskog prometa, Uredbu o nacionalnoj službi rada za obnovu Srbije…). Uz napred navedene mere kvislinških vlasti kojima je sprovođena rasna i nacionalna diskriminacija, vršeno izbacivanje sa posla, oduzimanje celokupne imovine, uskraćivanje svih građanskih prava…, propaganda je svakodnevno ponavljala da je rat izazvala „jevrejska zavera“ i da je on rezultat „paklene jevrejske misli“.

***

Istovremena, antikomunizam je bio „upisan“ u prirodu međuratne Evrope za koju je više nego za bilo koji drugi period istorije važila sto godina ranije zapisana maskima: „Bauk kruži Evropom – bauk komunizma“. Prvi svetski rat, velika materijalna razaranja i ljudske žrtve, svetska ekonomska kriza, krah liberalizma, opšta nezadovoljstva postojećim društvenim sistemima, predstavljali su kontekst u kome strah od svetske revolucije posle Oktobra 1917. nije izgledao nerealan. Evropa posle Prvog svetskog rata je bila nestabilna, a mogućnost novog rata u bliskoj budućnosti sasvim izvesna. Zato je zahtev i iščekivanje alternative postojećem sistemu bilo opšte mesto na evropskoj levičarskoj političkoj sceni, što je kao odgovor od vladajućih režima dobilo sveobuhvatnu antikomunističku akciju, od hapšenja i proterivanja komunista do zabrane njihovog rada. Uz socijalno zakonodavstvo kojim su zapadnoevropske zemlje pokušavale da iskorene motive za revolucionarnu delatnost, pojedinačno su donosile i čitav niz mera za neposredno suzbijanje komunizma, kao što su stroga kontrola stranaca (Velika Britanija, Švedska…), stroge zakonske kazne za propagandu komunističkih ideja, masovna hapšenja i proterivanja komunista (Sjedinjene Američke Države, Francuska, Španija, Čehoslovačka, Mađarska, Poljska, Italija…), stavljanje komunista van zakona (Rumunija, Bugarska, Grčka…)

Među ovim državama bila je i Kraljevina Jugoslavija. Posle velikog uspeha komunista na izborima 1920. vlada je započela akciju za uništenje komunističkog pokreta u novoformiranoj državi. Marta 1920. na opštinskim izborima u Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji i Crnoj Gori komunisti su dobili apsolutnu ili relativnu većinu u nizu gradova (Zagreb, Slavonski Brod, Karlovac, Split, Vukovar, Podgorica, Petrovac na moru…), dok su avgusta 1920. na opštinskim izborima u Srbiji i Makedoniji komunisti pobedili u 37 opština (Beograd, Niš, Leskovac, Šabac, Valjevo, Kragujevac, Skoplje, Prilep…). Vlast je reagovala poništavanjem izbora ili suspendovanjem izabranih komunističkih odbornika, a u nekim mestima i njihovim hapšenjem. Suspendovana je i nova uprava u Beogradu, a žandarmi su opkolili opštinsku zgradu i vratili staru upravu. Istovremeno, aprila 1920. je počeo generalni štrajk železničara protiv koga je vlast upotrebila vojsku i proglasila militarizaciju železnica, dok je istog meseca štrajk u Trbovlju ugušila vojskom i žandarmerijom koja je na Zaloškoj cesti u Ljubljani ubila 13 i ranila 40 radnika. 1. maja 1920. vlast je zabranila prvomajsku proslavu i sprovela masovna hapšenja.

Novembra 1920. na izborima za Ustavotvornu skupštinu, komunisti su bili treći po broju glasova i dobijenih mandata. Od 1,607.265 izašlih na izbore, dobili su 198.736 ili 12,36% glasova i 59 mandata od ukupno 419 poslaničkih mesta u Skupštini. 18. decembra 1920. počeo je štrajk rudara Slovenije, 22. decembra 1920. štrajk rudara Bosne, a već 24. decembra 1920. vlast je izvršila militarizaciju rudnika i štrajk rudara ugušila vojnom silom. 27. decembra 1920. vojska i žandarmerija su ubile u Husinu sedam rudara, a uhapsile njih oko 700. Sutradan su u Beogradu održane protestne demonstracije, a već 29. decembra 1920. vlada je donela Obznanu. Pozivajući se na razvijene zemlje koje su „boljševičku bolest“ suzbile u samom početku, vlada je Obznanom zabranila svaku komunističku aktivnost. Stvarni razlozi za njeno donošenje bili su izborni uspesi komunista i veliko nezadovoljstvo radnika postojećim stanjem u zemlji. Obznanom je propisano da se vojnom sudu predaju svi „koji bi nastavljali oružan otpor državnim organima sigurnosti“, da se iz zemlje proteruju svi stranci „koji bi se smutnjama pridruživali“, da se iz državne službe otpuste svi činovnici koji bi produžili propagandu boljševizma, da se studentima komunistima oduzme pomoć za školovanje… Odmah po donošenju Obznane došlo je do masovnih progona komunista, u Beogradu su vlasti zaposele komunistički Narodni Dom, zabranile Radničke Novine i zapečatile im prostorije, zaplenjene su partijske arhive, konfiskovana imovina partije i sindikata, a već januara 1921. je završeno suđenje grupi komunista optuženih da su bili vođe štrajka na železnicama. Podršku komunistima davala je samo Republika, organ Republikanske stranke, zbog čega su zabranjena dva broja lista. Uprava grada Beograda je 2. januara 1921. razbila zbor Republikanske stranke sa obrazloženjem da je poslužio komunistima da izigraju Obznanu.

Nezadovoljni odsustvom partijske reakcije na Obznanu i „beli teror“, mlađi komunisti su odgovorili „crvenim terorom“ tj. prešli su na individualne terorističke akcije. Maja 1921. je objavljeno da je izvršen pokušaj atentata na Ministra unutrašnjih dela Milorada Draškovića, 29. juna 1921. izvršen je pokušaj atentata na regenta Aleksandra. Atentator Spasoje Stejić je uhapšen i priznao je delo. Početkom jula 1921. povodom atentata na regenta uhapšena su tri komunistička poslanika Vladimir Čopić, Filip Filipović i Nikola Kovačević. 21. jula 1921. izvršen je atentat na (tada već) bivšeg ministra unutrašnjih dela Milorada Draškovića. Atentator Alija Alijagić je odmah uhvaćen i priznao je delo. Krajem jula 1921. od Narodne Skupštine je traženo da se sudu predaju svi komunistički poslanici zbog učešća u atentatu na regenta Aleksandra. U Beogradu je zbog navodnog saučesništva u ovom atentatu uhapšeno 180 lica.

2. avgusta 1921. kao prvi zakon u svom radu, novoizabrana Skupština je donela Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi kojim je zabranjena Komunistička partija. Zakon je primljen po skraćenom postupku, glasalo je 244 poslanika, za je glasalo 190, protiv 54 (protiv su glasali komunisti, republikanci, klerikalci i socijaldemokrate, kao i radikal dr M. Ivanić). Članom 1 Zakona je kao zločin označeno svako pisanje, izdavanje, štampanje, rasturanje knjiga, novina, plakata ili objava „kojima se ide na to, da se ko potstrekne na nasilje prema državnim vlastima“, to je važilo i za „svaku pismenu ili usmenu komunističku ili anarhističku propagandu“, za organizovanje, potpomaganje ili postajanje članom udruženja koje bi imalo za svrhu propagandu komunizma, anarhizma, terorizma, kao i izdavanje pod zakup prostora za skupljanje takvih lica. Članom 2. za zločine iz člana 1. određena je kazna smrću ili robijom do 20 godina.

Početkom avgusta 1921. svi komunistički poslanici su predati sudu a mandati komunista su poništeni. Do kraja 1921. više hiljada komunista i članova sindikata je uhapšeno, mnogi su ostali bez posla ili bili proterani. 15. oktobra 1921. Ministarstvo unutrašnjih dela je izdalo Raspis u kome je stajalo da pojedine policijske vlasti nepravilno sprovode Zakon, da u nekim slučajevima progone i hapse svoje lične neprijatelje ili političke protivnike pod optužbom da su komunisti. Početkom 1922. održan se sudski proces protiv 33 komunista, mahom bivših narodnih poslanika, a 23. februara 1922. izrečena je presuda optuženim komunistima za delo atentata na regenta. Stejić je osuđen na smrt, dok su za delo komplota protiv države kažnjeni bivši komunistički poslanici na po dve godine zatvora. 7. jula 1922. kralj je potpisao ukaz kojim se Spasoju Stejiću zamenjuje smrtna kazna sa dvadeset godina robije u teškom okovu.

Marta 1922. atentator na Draškovića Alijagić je osuđen na smrt, a 8. marta 1922. je obešen u Zagrebu uz prisustvo publike i istog dana sahranjen. Oktobra 1925. zagrebačka policija je ekshumirala ostatke Alije Alijagića sa obrazloženjem da svake godine na dan Svih Svetih na njegovom grobu dolazi do žestokih sukoba komunista i policije. Posmrtni ostaci Alije Alijagića su preneti u Bosnu.

Šestojanuarska diktatura 1929. je označila novo poglavlje u istoriji progona jugoslovenskih komunista. Februara 1929. na uvođenje diktature ilegalna KPJ je odgovorila pozivom na oružani ustanak „za rušenje apsolutističkog režima i za vlast radnika i seljaka“ koji nije imao većeg odjeka. Policija je ponovo otpočela racije, hapšenja i ubistva komunista bez suđenja. Tokom 1929, na sud je izvedeno 220 komunista, ubijeni su sekretar CK KPJ Đuro Đaković i sekretari SKOJ-a. Samo pred Državnim sudom za zaštitu dršave 1932. su održana 83 sudska procesa protiv komunista, a već 1935. formiran je koncentracioni logor za komuniste u Višegradu.

U proleće 1936. održan je štrajk građevinskih radnika sa 30.000 učesnika širom zemlje. Najoštriji sukobi sa policijom bili su u Beogradu gde je ubijeno nekoliko radnika. U 75 mesta u zemlji je uhapšeno oko hiljadu članova partije i SKOJ-a, a do kraja 1936. kroz zatvore je prošlo preko dve hiljade komunista i „simpatizera“. Marta 1936. londonska štampa je pisala o suđenju po Zakonu o zaštiti države četrnaestorici komunista u Sisku tvrdeći da su optuženi prilikom isleđenja mučeni u zatvoru od čega su dvojica umrla. Samo tri dana kasnije, zastupnik ministra pravde Dragiša Cvetković je dao izjavu povodom „neistinitih i tendencioznih vesti u stranoj štampi, da se u našim kaznenim zavodima nalaze hiljade političkih osuđenika“. Ujedno je obavestio javnost da je potpisan ukaz o pomilovanju određenog broja političkih krivaca. Od ovog ukaza su izuzeta lica koja su osuđena zbog komunističke propagande. Potvrđeno je da je u kaznenim zavodima u čitavoj zemlji ostalo ukupno 338 lica za dela iz člana 1 Zakona o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi.

14. decembra 1939. održane su demonstracije u Beogradu i tom prilikom su ubijena tri studenta i jedan radnik. Sutradan, 15. decembra vlada Cvetković-Maček je donela Uredbu o dopuni Zakona o zaštiti države kojom je propisano da policijske vlasti mogu uputiti na boravak u druga mesta lica koja remete red i mir, što je omogućilo stvaranje logora za komuniste u koje su mogli biti slati bez odluke suda. Januara 1940. po ovoj Uredbi formirani su logori za komuniste u Bileći i Lepoglavi.

Masovni progoni, ubistva, hapšenja, suđenja, proterivanja komunista učinila su da je partija u ilegali spala sa oko 65.000 na oko 2.000 članova 1928. godine. Iako zabranjena od 1921. do početka Drugog svetskog rata, i sa rukovodstvom koje se nalazilo van zemlje, od sredine tridesetih godina, posebno zbog uspona fašizma u svetski pokret i eksplicitne antifašističke orijentacije evropske revolucionarne levice, komunisti su ponovo počeli da se organizuju. Aprila 1941. u trenutku napada nacističke Nemačke na zemlju, KPJ je imala oko 8.000 članova.

Vrlo brzo po ulasku nacista u zemlju, kvislinška Nedićeva vlada je donela i prvu meru protiv komunista u obliku Uredbe o prekim sudovima kojom su po kratkom postupku, za 24 sata, osuđivani na smrt. Ubrzo je donela i uredbe kojima je pretila smrtnom kaznom i onima koji ih vlastima ne prijavljuju, propisala meru oduzimanja imovine komunistima, za propagiranje levičarskih ideja predvidela za studente kaznu izbacivanja sa Univerziteta „zasvagda“, a za decu kaznu „izgnanja“ iz škola i upućivanja na prinudno prevaspitavanje. Kolaboracionističke vlasti su javno, preko štampe, obećavale novčane nagrade licima koja ubiju komuniste uz obećanja da će njihova imena biti čuvana u tajnosti. Nazivajući njihovo ubijanje „svetom borbom“, svakodnevno su upućivale pozive da se partizani „zatiru“, „satiru“, „trebe bez milosti“, „uništavaju“, da im se „seme zatire“.

***

Iracionalnost kojom je spajan „jevrejski“ komunizam i „jevrejski“ krupni kapitalizam, ili obrnuto, iracionalnost kojom je spajana ideja „svetske revolucije“ protiv svetskog kapitala – sa Jevrejima označenim kao nosiocima tog istog kapitala kojim žele da „zavladaju svetom“, nije bila nikakva prepreka da se ova apsurdna identifikacija i dalje širi. Jevreji su bili „krivi“ za sva „zla“ koja su snašla čovečanstvo, a komunizam, odnosno, ugroženost kapitalističke privatne svojine označen je kao jedan od najvećih zločina. Marksovo jevrejsko poreklo (kao i Lava Trockog u Evropi ili Moše Pijade u Jugoslaviji), kao i učešće izvesnog broja jugoslovenskih Jevreja u Oktobarskoj i Mađarskoj revoluciji, u internacionalnim brigadama u Španskom građanskom ratu, a onda i proporcionalno njihovom broju, znatno uključenje Jevreja u revolucionarni pokret od tridesetih godina, u KPJ, SKOJ, u organizaciju „Crvena pomoć“ i ženske radničke organizacije, „dobro je došao“ da se ova identifikacija potvrdi kao „nepobitna“ činjenica. Njome su i antisemitizam i antikomunizam jačali, iako su ovi klasični antisemitski argumenti po kojima su Jevreji tvorci i glavni konzumenti i kapitalizma i komunizma, praćeni podsmešljivim primedbama u javnosti da su oni stvorili „pravo čudo“, jer su istovremeno i nosioci kapitalističke preduzimljivosti, i preko „raznih Marksa i Engelsa“, organizatori pokreta „protivu sebe“. Stereotip o sprezi komunizma i jevrejstva imao je funkciju da istovremeno osnaži i opravda rasprostranjeni antisemitizam i antikomunizam, posebno u redovima fašističkih kolaboranata posle 1941. godine.

Centralno mesto u kvislinškoj Nedićevoj propagandi svih ratnih godina imali su spojeni antisemitizam i antikomunizam, dosledno shvatani i tumačeni iz nacionalsocijalističke vizure. Mržnja prema Jevrejima pojačavana je njihovim povezivanjem sa partizanima, a mržnja prema partizanima („komunistima“) pojačavana je njihovom identifikacijom sa Jevrejima. Zato je za kolaboracioniste „pobeda nad boljševizmom“ imala samo jedan smisao: pobedu nemačkog nacionalsocijalizma i uspostavljanje „novog poretka“ u Evropi koji će stvoriti Hitlerov Treći Rajh, a u kojoj više neće biti nacističkih i kvislinških najvećih neprijatelja – Jevreja i komunista.